Topola

17

пмагпнације), a ове ce спајају са самим посматраним објектпма, те пх тиме фалзифицпрају. Мпшљење, којим посматрамо психичке садржаје, ните чисто пасивна функцпја, већ посматрајући ми одмах y мислима комбинујемо какво мора да je оно што ce посматра, и ако je та мислена комбпнацпја погрешна, онда нам и посматранп психички садржаји на поменути начпн могу пзгледатп да одговарају тој погрешној комбинацији п према томе посматрање њихово бптп погрешно. И доиста мора ce признати да ова четврта замерка удара гласом на највећу тешкоћу самопосматрања. Јер при посматрању сензација и њихових спојева ми смо ce тако навикли да их мешамо са објектпма спољнег света, да лако оно што важи само за ове последње преносимо на оне прве, те нам изгледа да то y њима непосредно ii опажамо. Прп посматрању осећања, слика имагинадије ii др. тако исто ми смо ce на наивном становишту тако навпкли да пх сматрамо за нешто што je потпуно различно од сензацпја, да особине које су исте код њих као и код ових не можемо y њима да опазимо те нам пзгледа, као да тих особина y њима и нема. Али ни ова тешкоћа није несавладљива. Треба пре свега једном за свагда битиначисто са принцппом идеализма и са принципом неилузорностн свести, a ако ce још призна π принцип апсолутног реалитета свеоти, онда ће опасност уношења мисли и слика имагинације y посматране психпчке садржаје спасти на минимум. Наравно да и y овом спучују треба дуга пракса y самопосматрању, па да ce ослободимо рђавих последица ове тешкоће. Јер правилио самопосматрање je једна велика вештина, већа од вештине посматрања спољних објеката. Као што ce из ових излагања види, самопосматрање je сасмамогуће. У случајевима, y којимаје оно самом природом посматраних садржаја искључено, по стоји једна специјална форма, y којој je посматрање и таких оадржаја y извесним случајевима могуће. Афект као такав немогуће je посматрати, али je могуће посматрати афект y сећању. Тако исто ми можемо психичке садржаје, који ce као такви или сувише брзо

ПСИЛОЛОГИЈА