Topola

Паун Јанковић били су страсни русофили, код којих је љубав Русије била саставни део верског и националног осе-ћања. Они су мрзили „Швабу“ горе но Турчина. Аустрофилска политика Кнежева морала им је изгледати народна пропаст и срамота, и сасвим је било могућно да су држали да један Кнез који се предао Аустријанцима, заслужује смрт као велеиздајник. 1 Јесу ли они били од Русије и непосредно подбодени? Уочи завере наша је Влада замерала руском консулу МилошевиКу што се дружи с незадовољним саветницима, и чак сумњала на њега да спрема преврат у корист ОбреновиКа. Кад је завера откривена, представник МарковиК рекао је МилошевиКу „да се созаклетници позивају на неко сазнање и потпору Русије“. 2 Милошевић је то порицао енергично. 3 Међутим, после повратка Обреновића, Тенка уверава Стевчу МихаиловиКа, да је Милошевић био „срцем и душом одан светлом дому ОбреновиКа“, и да су с њиме главни завереници „радили све што су нашли за полезно о повратку династије Обреновића".' 1 Али био руски консул умешан у заверу или не, извесно је да су завереници у великој мери били надахнути својом русоманијом.

Уз то је дошла лакомост на новац и лична амбиција. Милошеви дукати учинили су да завереници зажмуре пред могућом опасношТу; ствар интересантна, скоро су сви пазили да не потроше сав Милошев новац, него да нешто оставе на страну, за себе лично. Три главна завереника били су јако амбициозни. Радован Дамјановић, нарочито, био је тип амбициозног политичара који не мирује никада; који се једнако тиска у прве редове, и у бурним временима одмах искаче на површину. Ожењен Керком Мише АнастасијевиКа, он је живео на великој нози, давао балове, о којима се причало у Београду; био према сваком љубазан и услужан; неговао своју личну популарност и у београдском високом друштву, и код својих сељака у подринском округу, и код чиновника свију струка и редова. Споља, један од оних предусретљивих и заузимљивих људи с којима се послови лако свршују, он је изнутра био сав прожет амбицијом, која је стално тражила нове хране, и која га је, незадовољена, доводила у једно узнемирено бунило,

1 Ранке, Србија и Турска у XIX веку 403.

2 У актима њиховога саслушања нема о овоме трага. Може бнти њихови искази о Русији нису се, из државних разлога, бележили.

3 ККТ. Капућехаја представнику 2 и 16септембра; представник ка-

пућехаји 20 и 30 септембра 1857. 11 ДА. Хартије Стевче Михаиловића. Писмо Тенкино од 8 дец. 1859.

166

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА