Topola

нагонила да фалсификује пасоше и краде отрове, гурала право у злочинство. Тенка и Паун ЈанковиТ били су сталоженији; али они су се налазили у оном „опасном добу“ које за политичаре навикнуте на прве улоге настаје, кад осете да њихово време пролази. Представници партије стараца, они су видели, да се свет обрТе „паризлијама“, а о старцима више и не говори, или говори с омаловажавањем. Уверени русофили, они су видели да је Кримски Рат уништио руски утицај у Србији, да се Кнез везао с Аустријом, и да руски пријатељи не могу доћи више за министре. Огорчени, они су били готови да и крајњим средствима покушају повратити политички значај који су стали губити. За њих који су учествовали у преврату од 1842, крајња средства нису била необична ствар, ити стари бунтовници, улазеКи у заверу, могли су имати само утисак да своју бурну младост наново преживљују. Најзад, с лакомошћу и амбицијом мешао се може бити и страх, или, тачније речено, нервозна стрепња од неизвесне будућности. Они су осећали да су односи између Кнеза и Савета тако затегнути да могу сваког часа пући; они су се може бити бојали да Кнез, који се сваким даном показивао осионији, не предузме што противу Савета, и с тога похитали да га преухитре и зададу први ударац они њему. Могућно је и то, да су држали да је Карађорђевићев режим заљуљан из темеља и да је његов пад неизбежан. Стубови тога режима још од 1842, Тенка и његови другови морали су се бојати да не падну заједно с Карађорђевићем, кад до његовог пада дође. То им је могло дати идеју да не чекају да неко други обори Карађорђевића, него да то сами учине. На тај би начин постали господари нове политичке ситуације, која би се иначе могла противу њих створити. Може бити, њихове везе с Милошем објашњују се у неколико том њиховом жељом да се, за времена, отресу сваке солидарности с Карађорђевићевим режимом, који се налазио у критичном положају, и да се препоруче Обреновићима, ако би се случајно догађаји окренули у корист ових последњих.

Али пошто се прегледају сви мотиви који су главне заверенике могли покретати, њихова радња ипак остаЈе добрим делом неразумљива. Треба имати на уму да су све то били људи у годинама и очеви породица. Дамјановићу је било близу педесет; Пауну Јанковићу преко педесет; Тенки близу шездесет. Сви су имали доста деце; Дамјановић не мање него шесторо. Ући у тим годинама у једну заверу, и ставити на коцку срећу

167

ТЕНКИНА ЗАВЕРА