Topola

Савету, Александар Ненадовић имао је много личног утицаја, и њему је изгледало да ће његова лимна важност пасти, ако се власт тога тела умањи... 1 Шта више, у Савету се, истина не одмах, него после извесног времена, опет јавила опозиција. Алекса Јанковић и Александар Ненадовњћ хтели су да буду наново министри; они су се погодили да један буде представник, а други министар унутрашњих дела, и почели удруженим силама борбу противу Министарства Марковић-Николајевић. То је била лојална опозиција, управљена противу Владе а не противу Кнеза, али тек опозиција. Између Владе и Савета долазило је до жестоких сцена као и пре Тенкине завере. Једном приликом, Александар Ненадовић, некада душа камариле, узвикнуо је да Влада хоће да начини од Савета „своје орудије,“ и да је то противно Уставу... 2

Опаснија од ове саветске опозиције била је опозиција ван Савета. Они збачени саветници нису се били помирили са својом судбином, него су једнако мислили како да се врате у Савет. Они су пристали на оставку само из страха од букагија; чим је тај страх попустио, они су стали на све стране да се жале, како су им оставке биле изнуђене. Ова вансаветска опозиција била је у толико озбиљнија што се њој на чело ставио Илија Гарашанин, најспособнији политичар онога времена. Одрекавши да да оставку која се од њега тражила, он је остао и даље саветник, али, под изговором слабости, није долазио на саветске седнице. Он је седео код своје куће и једнако се договарао са збаченим саветницима.

Гарашанин је био озлојеђен још од 1853, кад је по жељи Русије свргнут с власти. „Ја сам“ вели он, „умео ћутати о свему што се догодило и ја ћу умети и од сад тако ћутати,. али ако сам ја и ћутао, дубоко је то мене дирнуло и увредило тако, да кад ја не би имао призренија на обшту ствар, видио би цео свет какво би то значење имало, може бити било би и несреће из тога, но што се моје личности тиче ја би је смео извршити, но за моју личност нисам хтео да општа ствар на коцку и пробу дође“. 3 На тај ранији јед дошао је Владин захтев његове оставке. Врло частољубив, он није хтео да се ни на какав начин доводи у везу са завереницима, није хтео да се на њега баца и најмања сумња да је имао чега заједничкога

1 Грујић 18 и 19 фебруара 1858.

2 Грујић, у другој половини марта 1858, и 19 децембра 1857.

Гарашанин 16 августа 1853.

175

ТЕНКИНА ЗАВЕРА