Topola

физиономију изгнанога младог принца, ћутљивог и замишљеног. Ожењен странкињом из велике аристократске породице, он је изгледао западњак и центлмен. Његове политичке изјаве које је од времена на време чинио из изгнанства, имале су у себи нечега тешког, озбиљног, достојанственог, и у исто време широког и толерантног, што је обећавало једнога европског владаоца. Либерали су мислили да је Михаило управо онакав владалац какав може задовољити и њих и Обренови-ћевце; изданак лозе Обреновића, али европеисан и модернисан. Али Обреновњћевци, нарочито они из унутрашњости, нису хтели да чују за ову комбинацију с Михаилом; они су у глас тражили „старца.“ По његовој првој влади, они су памтили Михаила као младога неискусног владаоца, који се за трен ока дао збацити од Вучића. Обреновићевци су били махом простији људи, којима Михаилова женидба са женом стране вере никако није била по вољи. Исто тако, његове политичке изјаве, писане у напрегнутом, високопарном стилу, нису им ни у пола приањале за срце као чисте „народске" беседе Милошеве. Они су били одушевљени Милошевим именом. У народној успомени Милош је живео као владалац јаке руке, који није дао чиновницима да се разуздају, и који је смео да чак и саветнике и министре удари на мацке, кад погреше. И тај владалац јаке руке био је у исто време запамћен као прави народни човек, који није бежао од Народне Скупштине, него се стално договарао с народом, као добар домаћин са својим задругарима. Истина деспот, али који више стеже господу него народ, такав је био тај популарни, легендарни Милош. Под уставобранитељским режимом у народу је сазревала мржња на чиновнике, али се није у истој мери ширио и либерални дух, који је тек интелигенцију почео захватати. Тиме се објашњује да Обреновићевци, који су били људи из народа, нису тражили политичке слободе, него једнога доброг деспота који неће дати господи да угњетава народ. Немогући да натуре Обреновићевцима Михаилову кандидатуру, либерали су били принуђени да приме Милошеву, нарочито кад су чули да се и сам Михаило повлачи испред свог оца. Он је поручивао: „Ко ради .за мене, ради противу мене; ко ради за мог оца, ради и за мене.“

Као вођи уједињених либерала и Обреновићеваца сматрани су; Јеврем Грујић, секретар Савета; Милован Јанковић, секретар Министарства Финансија; Андрија Стаменковић, председник суда изЋуприје; Стевча Михаиловић, бивши окружни

233

САСТАНАК СВ.-АНДРЕЈСКЕ СКУПШТИНЕ