Topola

Садразамом у Цариграду, Великим везиром Али-пашом, сад што он каже, то и цар вели. Разговарао сам у Бечу с књазом Горчаковом, што је сад министар први до цара у Русији, а говорио сам и са Буолом, што је први министар у Бечу, и са Бахом који ведри и облачи, и сви ми кажу да то не може тако да буде“ (тј. да се Обреновњћи не могу више вратити)... Без икаква увијања и дипломатије, Вучић је испољио своје непријатељство према Обреновњћима и дао разумети да је дошао у Скупштину као њихов стари противник, да квари њихово васпостављање. Раније, док је кнез Александар седео на престолу, Вучић, председник Савета и познати угушилац Обреновићевских буна и покрета, требао је само да се појави па да сва Скупштина полегне пред њиме. ОбреновиГевци би у страху Гутали пред тим човеком који је свакога часа могао добити пуномоГје да, на свој крвави начин, сврши с присталицама старе династије. Али ствари су се сада из основе промениле. У пуном напону одушевљења и самопоуздања, после извршеног васпостављања Обреновњћа, Обреновићевци се нису више бојали Вучића. Он им је био само мрзак као неко који долази да им оспори једну годинама ишчекивану и најзад једва добивену победу. У оном општем клицању за кнеза Милоша које се споља чуло, Вучић није више изгледао опасан. У истој мери у којој је страх од њега попуштао, мржња коју су Обреновићевци према њему осећали, њихова жеља да му врате за све оно што им је учинио, све се гласније и слободније изражавала. Док су његове присталице, махом Гружани, одобравали оно што је говорио, Обреновићевци су протестовали, прекндали га, добацивали му прекоре.

Гарашанин је покушао да узме мирнији тон. Вештији од Вучића, он није говорио ништа о Обреновићима, него о формалним неправилностима, које су заиста биле слаба тачка у раду Св.-Андрејске Скупштине. Његов разложан говор без сумње би учинио неки утисак на Скупштину, да Вучић није већ био распалио свађу и мржњу... Скупштина се била узнемирила; ларма је била таква да се више није добро чуло шта ко коме каже; гњеван и бесан што не може да обрне Скупштину по својој вољи, Вучић хтеде да се искали на Стевчи Михаиловићу, и стаде му претити. Стевча је био киван на Вучића још од 1842, кад му се после неуспеле Мићићеве буне морао предати, и био од њега бачен у тамницу. Он плану као да је једва дочекао да се наплати с једним старим крвником. „Доста је вала и твога било! Нећемо баш ни како ти хоћеш,

266

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА