Topola

104

одрод према коме вреди само употреба грубе силе. После неочекиваних војних успеха према Турској и влада је, као и цео буржоаски свет у Србији, потонула у идолопоклоничко веровање у моћ оружја као једино радикалнога и решавајућега средства. Она је гурнула војску правцем ка приморју без икакве политичке директиве, посела њоме велики део арбанаских области без икаквих строгих наређења о држању војске према самопоузданим арбанаским племенима, и тиме је дала први потстицај сталном рату на границн с многобројним жртвама са једне и са друге стране. Представницима власничке политике није ни на ум дошло да мисле колико бн жртава могло бити уштеђено вођењем рачуна о држању војске према покореном становништву и о неодољивој упорној тежњи ових племена да им се иначе тешки услови опстанка не сужавају и жмвотне навике дрско не вређају. И чим је солдатеска, остављена самој себи, солдатеска иза које се политички управљачи нису видели, дошла у додир са арбанаским становништвом, она је починила такав пустош који је арбанаски народ гурнуо уочајну борбу за одржање. Тако је отворена серија колонијалних бораба које са већим или мањим прекидима трају од преласка српске војске преко турске границе до данас и којима се крајајош иигде не види.

Слепа п глува према најгрубљој пракси колонијалног истребљења које је солдатеска вршила, буржоаска штампа је подигла паклену повику против „арнаутских дивљаштава,“ и та је повика расла са немоћу владе да одоли притиску својих моћних супарника око Арбаније.