Topola

14

чињенице су, на којим ми ничега мењати не можемо, и према којима ми стојимо много објективније, но према догађајима у нама, који нису потекли од спољашњих утицаја. Када ми дакле стварамо хотимице чулне утиске, мењамо њихову каквоћу и јачину и пратимо тим изазване промене и у осећајима, то је већ у извођењу таквих посматрања бесумње експерименаТ, који се тек деломице може назвати психолошким, јер су на зависност наших осећаја као психичких стања од спољашњих чулних утисака у исто доба од утицаја и физиолошке особине чулних органа и нервнога система. Експерименти ове врсте веома су згодно названи психо-физички. И ако ово име указује на то, да су резултати оваквих покушаја сами собом мешовите природе, то ипак није искључено, да се погодним изменама у посматрању физички и психички утицаји оделе из онога мешовитог зависног односа, или да се добију паралелни закони, што Се на један исти догађај односе, који се даје схватати психолошки (унутрашња страна) и фнзиолошки (спољашња страна догађаја). После осећаја уздижемо се до чулнога опажаја. Опажај сматрамо као онај психолошки догађај, у ком се извесне свезе осећаја односе на спољашње предмете. Ја осећам светлост. која у моје око пада, али ја опажам сунце, које сипа зраке светлости. У чему се разликује овде опажај од осећаја? Очито не у садржини моје свести. Опажање сунца састоји се само од једнога збира осећаја светлости. Што к овима мора придоћи, да би се остварио акат опажања, то је онај одређени ред, с помоћу кога су могућне представе облика, даљине, а тим најзад и однос к једном предмету изван моје свести. Извесно је, да у том реду осећаја посредују физиолошке направе и догађаји. Оптички нацрт слике на нашој мрежњачи, распоред у њој оних елемената, који примају светлост, најзад и покрети ока, неопходна су помоћна срества за сваки опажај вида. Али како нам опажај ствара представе о каквоћи спољашњих предмета и о њиховом