Topola

16

за испитивање даљих судбина и промена у представа? На сваки начин да не се експериментални метод морати и ту усавршавати и измењивати према ономе, на шта се примењује. Понекада се тврдило, пошто је самопосматрање непоуздано, да је једини пут, којим би се мотло дони до поуздана одговора на психолошка питања: истраживање физичких догађаја, који су везани за психичке. Ако је постајање једне представе сећања, једнога акта воље неприступачно нашем истраживању, можемо се надати, да ћемо моћи сазнати оне процесе у нашем мозгу, који прате те појаве. јесмо ли на тај начин љадобили потпуно сазнање о механици свога нервног система, то ће се и механика нашега духа, која јој одговара, сама собом одати, и тада ће требати још само сваки мождани процес превести у одговарајући му психички процес. Остављам сасвим на страну метафизичку претпоставку, која је основица овом гледишту; рецимо, да се може примити. Али где ћемо игде на свету стећи поузданост, пошто се једном задобије она идеална механика мозга, да који било специјалнн догађај мозга одговара извесно.м психичком акту? Ову поузданост ,може нам дати само психолошко истраживање, које иде у корак с физиолошким. Када се не бисМо хтели освртати на психолошко истраживање, то би могли, да имамо тако тачна знања о механизму мозга као о једном сахату, ипак представе и чуства преместити у јетру. Али колико било да се још прича о механици мозга а праотац јој је, зачудо, онај нсти Декарт, који је творац и спиритуалистичне психологије физиологија је мозга при свем том још у својим скромним почецима, и експериментална би психологија морала дуго седети скрштених руку, док би сачекала њезин завршетак. Ну стога се заиста не сме нимало омаловажити оно, што је у најновије доба нарочито патолошким посматрањсм постигнуто на овом пољу, а с помоћу анатомских истражизања. Посматрања на поремећајима говора при извесним повредама мозга, рационално поступање у патологији