Topola

157

врста функцпске радости. на пр. од пгре, већ самжм тим, што Je сиособна за таква дејства која улазе у најскривенији кут душе. Али жостоји и друго важно обелжје по коме се естетско ужжвање разлнкује од дгре. Свако естетско ужжваље, као што смо већ напоменуаш, изазива естетске спуув u-e. Онај што ужжва жзржче те судове са уверењем да имају- објетаввну- вредност. Ja налазим да je лепо оно што се мени допада, тАј. ja тврдпм у своме суду, да je предмет. који посматрам, жзвор, центар снаге, од кога потжче моје ужжвање. Дубоко самопосматрање и пскуства учжљена на друтима уче нас, додуше, да се лепо код објекта састоји у радостп коју налазжмо у љему; само бж ишк било погрешно када бж се објектжвнж фактор потпуно елимжнжсао жз естетскжх судова. Међутжм естетска функцпска радост настаје само онда, ако јеобјекатжзазове. Алж, као што смо вждедж, жма уметнжчкжх дела, која су код врло разнжх људж у разним временжма жзазвала естетску функдиску радост. Према томе морају та уметничка дела жматж особина, које се могу објектжвно одредитж, из којжх жроизжлазе естетска дејства. Естетика као наука жма дакле за задатак, да дроучава не само субјективне услове естетског ужжвања, него и обфектпвнж. Алж још важнжје жостају те објективже особжне жстакнутих уметничких дела тиме, што уметнждж, који стварају, упознају на тим делжма срества,_ жомоћу којжх могу очекпватп да he изазвата естетска дејства. Тако смо дошлж до другог задатка естетпке, који се састојд у томе, да испжта законе уметнжчтЈша стгшкш.а, таГко би догШга до. нормж и жравила. Овде морамо бжтж краћж, пошто je услед велике жнджвждуалне разлжке уметнжчкжх талената могуће само мало утврджти уопште. Главни рад остаје да ту жзврши технжка поједжних уметности. Уметничко je стварање уопште последжда једнога нагона за акдију ж ствараље, који лежж у самом уметнжку. То je стварање такође сродно жгри, уколжко уметнжк налазж радост у самоме стварању, дакле у функдијж, Алж се при томе де остаје дуго. Када се култура једном већ толнко развжла, да потребу за естетско ужжвање осећају многж људж, ожда вжжге же може нжти сме задовољитж уметнжка чисто жнджвждуална, само његова, радост за манифестовањем свог тваралачког натона. Он je позван да ж другима пржчжњава радост, ж да тако проширж срећу човечанства. Тако његов рад нжје вжше само жгра, него_ нажротжв жостаје озбиљан соцжј ал н и рад, необично важан за развжтак културе: »Der Menschengeist in sonnigen Bezirken Will nicht nur tätig sein, er will bewirken.«