Topola

порекло дужности лежи у ономе »што уздиже човека над њим самим као једнпм делом чулнога света«. Јер су нас наша основна содпјолошка уверења научила, да заједничким делањем људи постаје нешто надпндивидуално, а ми знамо такође, да je то наднндивидуално створено узајамиим душевним утицањем. те да je стога чисте духовне прпроде. Дакле je заиста »један ред ствари којж може само разум да замисли«', који уједно »нма цео чулпи свет под собом«. Али када Кант даље вели: »Није ништа друго до личност т. ј. слобода и независност од механизма целокупне ггрироде«, онда се не можемо задовољжти том метафжзичком конструкцнјом. Не верујемо у то. да постоји нека етичка структура практвчлог ума, која бп била безвремена. утврђена за ,сва времена и која би се дала а priori познати; а још смо маље уверени у то, да се из тога да пзвести какав категорички императив који би имао важност за сва времена. Исто тако не можемо да сматрамо, да je »лжчност« у човеку тачно окарактерисана тжме што je означена као »слобода и независност од механпзма целокупне природе«. Прво je велнко пнтање, да ли у стварп нкада постоји тагша независност. Концентрисана духовност човечија ато у ствари Кант и разуме под »личношћу« у стаљу je да га оспособи за то, да обузда пожуде, да сузбија страсти, а можда, и да подноси дуже глад, жеђ и умор; али потпуно независан од природе не постаје никад ни најјачи дух. Зато мп под личношћу подразумевамо нешто сасвим друго. Знамо. да се услед социјалног диференцирања постепено развијају самосталнн појединцп, свесни своје властите снаге, i;ojn мало по мало постају слободни, да ее ослободе утицаја »колективних представа«, и у стању су тако да критички расмотре наслеђене верске догме, законске одредбе п обичаје. Дакле, социјолошки посматрана, личност je релатив н а слобода и независност од друштвених уплива, који ауторитативио утнчу. Кажемо »релативна« слобода, јер знамо да се ии најјачи не може никада потпуно да ослободн заједнице којој припада, и да социјалне везе ,не губе никада потпуно свој уплив. А'ли и поред тога постаје и ова релативна самосталност ојачале посебне лшиости, као што ћемо ниже видети, извором једиог новог :моралног захтева, који се ио своме бићу мора јасно разликовати од онога што називамо дужиошћу. Међутим за научника за социјолошком оријентацијом, дулетости нису ништа друго до социјални императиви, који су продрли дубоко у свест појединца. То су захтеви, које социјалиа организадија поставља својим члановима. Они су опет такви, да je друштво

277