Topola

силом своје власти и свога ауторжтета у стању а и готово чак и сжлом да натера да онж буду жспуњенж. Зато je увек за дхојам дужностн везана..ир’едстава,. да љена довреда мора повућж за-вобом негодовање жлп чак казну. Али како услови за опстанак људскжх дружггвенжх органжзацжја нпсу увек 'жстж, него жодложенжАжОшжм променама, то не тготу ни социјални жмператжвж бжтж вечни. Захтеви друштва варирају како с погледом на и.ихову садржину тако и односнб њжхове строгости и жнтензивностж. Дакле Дужности нису ништа стално, што се не меља никада. Напротпв, оне се и даље развпјају сходно променама које може да пскуси структура заједннце. Уједно са осећањем дужности јавља се.-као што смо већ рекли, глас опбмене у нама, кОјж називамо савешћу. Нп савесх ннје ништа прпмарно ни безвремено. У колнко друштво noctaje сложеније, у толико разноврснији постају љегови содијални императиви, у толнко већп постаје круг и у толико се впше_обог.аЉује_ и префдњује савест. Међутим се у токј г развића социјалнвгимперативи не умножавају самостално. Шта внше њпхова садржина подлежи у току времепа вајразноврснијим променама. Под измењенжм околностима показује се, да су многи захтевп непзводљиви, али п некорисни, да. чак штетни. Грчка je варошка држава могла од својпх грађана да захтева много, што je немогуће у великој модерној државж. док je опет ова дала чптаво обиље нових, ранпје и неслућених соцпјалних пмператпва. Једном je Г е т е назвао дужност »захтевом дана«, п тнме показао, да je много боље разумео променљпвост социјалних императива него Кант са његовом вером у непроменљжву етпчку структуру практичлога ума. Будућа социјолошка етика имаће за задатак, да што потпуније избројн социјалне пмператпве, да их уредп и нарочито опише њихове промене. Ту се поглавлто тпче тога, да се формулира уверење, да je друштво породшшште свих моралннх захтева и да се такође морални задаци, који се стварају у прпвпдно потпуно самосталној свести жстакнутнјпх поједжнада, могу разуметж увек само као прожзвод соцжјалног развића. / Осиовиа соцжјолошка уверења, која смо жзложжлж у прошлом параграфу, показала су нам, да у жсторијж човечцнства вжджмо актжвие две тенденцжје, које се пржвпдпо супроте.' Инджвидуалистжчка тендеиција развжћа данжфестује се у непрекждној борбп за ослобођење лжчности, која je ојачала’ и од друштвеног а особжто од државног ауторитета. Ауторжтатлвна

278