Topola

318

тољским држањем према психологији чини да нам изгледа .да je најважннје срество за разумевање исторнских појава, напме дубока пснхолошка аналнза излшина и без вредностп. Можемо дакле рећи, да Винделбанд-Рикертово схватање исторнје као науке има нзвесну важност за логпку п методологију, али да слабо користи развдћа, делтшчно чак и да спречава то разумевање. Од таквих методолошких расправљања много би важније било за философију исторнје да нађе какво опште гледпште, које бн било у стању да проникне суштнну исторнског развитка јасније него сви правди и циљеви који су до сад постављени. У вези с ошш што смо раније рекли о Кантовој фплософпји исторпје, хтео бпх сада да сматрам одношаје између друштва п индпвндуе кардиналном тачком -нсхорчског збивања, п да искажем мишљење, да би се психолошкнм, псториским и социјолошким испитивањем тога односа могао тачније и конкретнжје него до сада одредвти смисао и диљ исторнје. Наука о народима каже, да прпмитивнн човек живи потпуно спутан вером, обичајем п навичајем свога племена, и да његова сазнања поглавпто сачињавају социјална. згу-шњавања. Историја бп сада имала да покаже, како се индивидуа постепепо ослобађа предања, н како јачајућп у себи све внше утнче на развитак исторпског жпвота. Онда би впдели у каквој тесној вези стоје научно истражпвање света, уметнпчко формирање жпвота, удубљивање религиозног осећања са овом борбом за ослобођење индпвидуе. Ово би расматрање бацнло пре свега нову светлост на политичкп п економскп развитак људскога рода. Кан то в појам »недружевне дружевности« показао би се плодпнм, и уједно би се бптно прошпрпо п разбистрпо. Са тога би се становишта дале жосматрати у новој светлости све борбе, које су се одиграле од петог века пре Хрпста у Грчкој, у Рпму, у хришћанском средњем веку, у доба реформацпје и у доба хуманпзма. У новије време постаје опет све јасшгје, да je занста у пптању регулисаваље односа пзмеђу друштва п Објава људскпх права и социјалистнчкп покрет деветнаестога века нзгледалп би онда као провнзорнп завршни беочузи дугога ланца развића. Онда би циљ овога развпћа била сннтеза пндпвпдуали зм апс оци јал пз ма. У њој би се дали потпуно хармоннски сачувати и задовољити оправдани пнтересд лоједпнца п друштва, и то помоћу социјалполнтичкпх органнзацпја у самој државп, као и помоћу ннтернационалнпх пнстптуција у односу на државе нзмеђу себе. Тек би онда Хердерова »хуманост« н X е г ло в