Topola

Он је лежао на постељи, отворених очију. које •су мртво гледале у таваниду и нешто шапутао. Зашто си данас тако рђав?... рече он изненадно и окрете главу у нравцу одакле му Је дола-знло моје јечање.

Зашто оче?... Што нећеш да ми учиниш последњу услу

гу?... Како последњу?... Последњу. Ја осећам шта ће бити. Снио сам ноћас како ме сељаци пз Ресника одагнаше батинама са њиве у Меднику. Хоћу да изиђем Још једном, да прођем краЈ чесме, да додирнем још једном затворена врата на дућану и да умрем!... Ох, оче!...

Јест, да умрем, да се смирнм једном! рече он и устаде са постеље. Ти нећеш са мном; идем сам! додаде и нспружи руке преда се. Ддем сам!... загрцну се кроз сузе, које су се слива.ле низ боре на образима.

Ухватих га за руку, и пођосмо у чаршију. На земљу Је падао један од ледених и чудних зимских дана, кад у ваздуху завлада необЈашњива тишина у којој има нечега тајанственог. Ветрови су се стишали, ваздух се одмарао после синоћне олуЈе, а поглед се пружао белом долином која Је блештала под косим зрацима сунчевим. Под дебелим слојем снега занемела је природа, и планине држале спокојно терет на леђима. Њихови усправљени врхови гледали су у небо; иротегљасте појаве подсећале су на какву успавану грдосиЈу из преисторијског времена; међу густим буквама, и поред снега, као да се скри•вала ноћ; у издубљеним јазбинама почивали су сакривени ветрови; у пећинама одмарао се фијук, а преко врхова дрвећа пролазпо Је какав залутали талас ваздуха, који се искрао из амбиса, па се проносио тихо п бележио свој пут шумом залеђеног иња, које се откидало са грана и тонуло у белину. А испод свега тога почива паланка као омртвела. Испод Озрена чуло се кратко кевкање керова

111

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.