Topola

Било је у њему вечега налетљивог као у грабљивице, а јако стиснута и напред опружена песница држала је у томе тренутку сву прикупљену снагу, пробуђену увређенпм поносом. Ја затворих очи и са страхом очекивах да чујем ударац који је доносио смрт. Кад сам их отворио, видео сам по дедином ставу да се у поз.тедљеи ча■ску задржао једним силним напором воље. Стајао Је пред стрицем, скрштених руку на прсима, па као негде, кад га је хтео истући за какву погрешку, упутио му је поглед својих ситних и као никад страшних очију. Био ми је окренут леђима и нисам му могао

видети поглед, али спазих како стриц прикупи сву снагу да би издржао продирни сјај тих очи.ју. Та присебност није трајала ни за трепутак. Поглед му ноче врдати по соби, заустави се прво на мени, па видећи на моме лицу исписани страх, он се окрете моме оцу и рече тихо, молећи; Браца!... А старац је стајао пред њим као утвара. Његово позеленело лнде било је преображено под разбарушеном и сребрнастом косом која се лепнла за слепоочницс. У ставу му није било скрушености опту-

женика; његова глава, која као да је била од воска, стајала је високо и охоло усправљена. Доња усна му је неприродно дрхтала, а скрштене руке одскакале су на прстима од узбуђеног дисања. Био је без покрета, без гласа, али већи за читаву главу. Стајао Је пред њим претећи: - Хтео си да знаш где су ми очи!.. Ево. хтео пам ти их показати!...

Остављен самоме себи, обузет изненадиом мишљу да се налази пред оцем, стриц задрхта. И као дете, застиђено казном због учињене грешке, он диже плашљиво главу, наже је устрапу, као очекујући ударац, одвоји се од врата и седе скрушено на столицу.

Дед се окрену око себе. Његов поглед пређе презрнво преко стрица и заустави се па сломљеној лојави мога оца. У његовим очима била је сасређена

83

ДО ПОСЛЕДЊЕГ ДАХА.