Topola

рући се, а крајевима усана цурп густа крв и чисти га свпх болова. Обрве су му стуштене, бора на повијама одскочила на челу, очп склопљене иркоснои брада истурена изазивачки у напред. Рибић гнева на образпма укочпо се под последњим грчем' смрти, а срдитп израз на лицу показује да је паорвући се.

Лежи дед непомично. Густн бркови, дебели као повесмо, скривају уста и румене се под крвљу. Рукесу му склопљене на прсима, а на црном оделу пресјајкује некако усамљено златан ланац и блиста севенчана бурма на руци. Шубара му је забачена на теме, те му се указује широко чело, пзбраздано борама, кроз које као да још струјп мпсао, а бели му се коса на слепоочницама, као да је и на љу пала зима са Озрена. Лежи дед и спава дурновитим сном, који ни <;мрт није могла нзбрпсати. Ја му прилазнм на прстима. Поглед мп је прикуцан за љегово љутпто лице, и затпм пада на скрштене руке које познајем тако добро. Нешто ме гони да паднем по њима п да »IX загрејем својим дахом и сузама, али мн прплази матн и изводп ме тихо из собе.

Изнели смо га сутрадан из куће и у дворишту' отворили сандук радп последњег цпроштаја. Орах јепуцкао тужно оголелим гранама; јаблани су се нагињали над кућом, клањали се врховнма п надноснли своје дрхтаве прилике; залеђени поток, занемео под зимом, засељивао је очи под бледим зимским сунцем, а на пољанп под Озреном, изложеној ветровпма и зимском урликању курјака, очекивала га дубока топла рака којој ће можда поверпти својеболове. Пред нама се указа последњп пут љегово чудмо лице. Пред тим чрвеком којп пас је водпо кроз: жмвот п волео на свој необпчан начин; пред тим лидем чнју је покретљивост следио дах смрти и угасио му очи нспод накострешених обрва, задрхталш смо последњи пут. Бпо нам је већп него пкад. Чннило нам се да нпје могуће да је подлегао п он, тако'

94

СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА.