Topola

треба наћи начина за мир са Турцима. Како Карађорђе, ради тога, није дошао одмах у Србију, док се Милошева власт ннје учврстила, и док је у народу још било вере да је он, ипак, најјача личност за случај нових борби, његова звезда почела је да тамни. У земљи се приметило и давало сувише јасно да се примети како све може да иде и без њега, и то да иде са мање жртава и више видне користи. Као у писму рускоме цару из 1816. год., Милош је несумњиво поручивао и народу да је он прост од грехова „преступленија, гордости и непостојанства бивших управитеља сербских“. Како у Русији, из провидннх разлога, Милош именује за народног делегата Петра Добрњца, тако и у Србији његови људи раде протнв Карађорђа и налазе сто разлога да га, удаљена из земље, црне и потцењују. Како је стварним узимањем власти, личним успехом и вештом агитацијои успео против Карађорђа у земљи, Милош тако мисли да учини и на страни. Бојећи се да Карађорђе не би са потпо-

ром рускога двора иди владе покушао повратак у Србију, са пуним ауторитетом још признатог вођа, он шаље крајем априла у Петроград једног делегата рускоме цару и министру иностраних дела, са молбом да се не упуштају ни у какве преговоре са бившим српским поглавицама. „Наш народ припада Вашему благоутробију и моли да се не би пређашњи поглавари овога народа у дела наша опет помешали, већ да се Ваше Величанство постара да их сасвим одлучи од наших послова.“ Нешто те и сличне поруке, нешто што је попустило прво сажаљење, а нешто што су им постали сувише теретни, тек српски емигранти осетише да пажња руских власти према њима бива све мања. Помоћ им се почиње издавати нередовно; избише неке ситне шикане; људи стадоше осећати да бивају пемили гости. То изазва беду и злу вољу код избеглица; а нерад и шикане досаду и свађу. Живот додија, и многи, па и сам Карађорђе, прете самоубиством. Има чак једна тужба бесарабијскога губернатора, која подвлачи Карађорђеву „азијатску својевољност“. У невољи, далеко од отаџбине, продавајући последње што им је остало, људи се озлобише и, живећи у сталној заједници, постадоше један другом досадни и готово мрски. С тога, у мају, Караћорђе долази у Нетроград, да види како стоји ствар и да уреди еми-

ПЕТАР ДОБРЊАЦ.

грантско питање, ако већ није време да се враћају кући. У исти мах стижу тамо и Милошеви делегати. Настају узајамна оцрњавања и интриге једних против других. Раздражен нарочито Добрњчевим држањем, Карађорђе се тужио Милошу и другим старешинама и тражио да се изјасне, али је у исти мах кушао да обећањима обрати другог делегата, Михајла Германа, на своју страну. У исто време, Карађорђе подржава везе с извесним људима у Србији, који би желели да се он врати, и спрема чак и посебног емисара у том смислу. УглавнОм, ради њега избија почетком 1817. године буна Симе Марковића у шест нахија, која брзо би угушена, а вође смакнуте. Ту буну Милош употребљава са једне стране према Турцима као знак своје лојалности, за разлику од Карађорђевих присталица; са друге стране према Русима, указујући на опасност одржавања отуд препоручиване туркоФилске политике, ако у земљу буду пуштени српски емигранти. Ради тога, руска влада, која је нешто раније издала пасоше српским вођама за Србију, повлачи те дозволе и забрањује им прелазак. Она је нарочито желела да остане исправна према Турцима. Карађорђев прелазак сигурно би се тумачио не као својевољан поступак, него као ствар коју је Русија одобрила са неком тајном намером. Руски