Topola

вигу да православно свештенство са велшшм одушевљењем пшри по чптавој хрватској војној крајини гласове о славним победама Карађорђевим над Турцима, а народ „не само да са занимањем прати ове вести, него јер му је дотешчала (аустријска) војна служба у доба непрекидних ратова са Франдузима са завпшћу посматра сјајне прилике до којих се довпнуше Срби“. На крају примећује генерад Хилер да се, додуше, засада не треба бојати устанка; „али, незадовољни народ, ппак, могао би, ако невољи његовој брзо не дође крај, да почини какав непромишљен корак“. Слично је карактерисао п генерал Симбшен надвојводи Карлу нз Винковаца у јуну 1807. прплике у славонској војној крајини. Шта више, не само граничарске, него п провинцијалнередовитечетеубрзо ухвати неки немир и одушевљење за Карађорђа, што се маниФестовало у слављењу војне дисцнплпне п у дезертнрању пешака и хусара. У Фебруару 1808. предан је цару Фрањи пзвештај хрватско ■ славонскнх војних властн, у којем се каже да је у последње време дезертирало у Србнју 515 момака, од тога 327 граничара п 188 момака из редовнтих пешачких и коњичких пукова.

Као што је славни устанак Карађорђев узбудио Србе у Срему, Бачкој, Банату, Славонији и - Хрватској, исто тако је снажно продрмао и Србе у Босни и Херцеговинп, а нарочито је разбудио интересовање Црне Горе и њезиног тадашњег владике, умнога Петра I Петровића-Његоша. У Босни и Херцеговини положај Срба био је куд и камо тежи од онога у Србији, јер је земља била пуна не само турских утврда и кула, него и густо насељена домаћим муслиманпма, наоружаним до зуба, који су будним оком и са великом мржњом пратшш сваки покрет „бунтовне раје“ с ове и с оне стране Дрине. Шта вшпе, управо ови босанско-херцеговачки муслимани били су, за све време српскога устанка, најљући непријатељи устаника. Ну, уза све то, мисао да ослободн и Србе у Босни већ је одмах заносила Карађорђа и његове другове, како је то веома лепо истакао народни певач Филип Вишњић иа крају прекрасне песме „Почетак буне против дахија“ овим речима: ■

Кад је Ћорђе Србијом вавладо, И Србију крстом прекретио, И својијеи крилом вакрилио Од Видина пак до воде Дрине, Од Коеова те до Биограда, Вако Ворђе Дрини говорио: „Дрино водо, племенита међо Ивмеђ Босне и иамеђ Србије! Наскоро ће и то време доћи, Када ћу ја и тебека прећи И чеотиту Босну полазити."

За прву побуну Срба сазнајемо у августу 1805., када су се на босанскога везира МустаФа-пашу обратили тужбом неки одличнији муслимани из Плеваља (Таслиџе), јављајући му да је ,раја“ у Дробњацима (данас у Црној Гори, тада још у Јужној Херцеговини) устала на оружје, на наговор суседних Црногораца. Против побуњених Срба изаслан је из Скопља Сулејман-паша, и он ускоро, уз помоћ велике војске, опет успостави ред и мнр. Ну, следеће године, 1806., у марту, већ је било усташких покушаја и у Босни, како се тужи веће босанских одличника у Цариград: „Од некодико година устала је српска раја на отпор, кажу ови, те муслиманима наноси неизмерну штету. У београдском санџаку касапе. села пале ватром, много џамија и месџида су порушили и разорили, становнике од имања и душе раставили, а који су се становници у босанскн ајалет, голе душе и плачући, у касабе и села населили, тн су се спасли. Исти уоташп подговорилп су рају по некпм босанским кадплуцима и уздигли је на непокорност. На исти начин договор чине са црногорскнм непокорнпцима п са мооковским генералом.“

У исто време сазнало се да има „хајдучких“ чета и у самом сарајевском кадилуку и да се неки одважнијп Срби, тако поп Хаџи-Мплутин, упуштају у твјне и опасне везе са српским устаницнма, спремни да у згодан час сконе на оружје. Комешање у Боснп није остало тајна. Већ у јануару 1807. прочуло се у Бечу дајенеки сарајлија, Хаџи-Јован Селак, ускочио у Сремску Митровицу, тобоже јер су Турци ухватили његову преписку са Карађорђем у чијој да је чети служио и старији му брат и у тој преписци да се радило о томе да и босанскн Срби дигну устанак. Овај извештај, додуше, брзо се показао као претеран и нетачан; ну, већ у септембру исте године очекивала се општа буна Срба у Боспи; шта више, сам сарајевски владика Краљевић пребегао је у Аустрију. И Француски п аустријски извештаји из Босне кроз годину 1807. н 1808. пуни