Topola

ИВАН ЈУГОВИЋ.

Великога, хтео да има. Али, није то био Једини разлог са којега је Наполеон зажелео да се учврсти на источној обали Јадранскога Мора, За њега, наиме, Далмација није била тек историјски саставни део некадашње Млетачке Републике, већ нешто куд и камо важније. Далмација беше за њега дука, или, брље рећн, читав низ пристанпшта, која отварају пут у унутрашњост Балканскога Полуострва. На северу могао је да ступи у додир са Карађорђем и српским устанком, а на југу, из Котора, није му било далеко до немирне Албаније, па ни до КрФа, откуда је могао да пружи Грцима руку и да им помогне да. се лслободе. Ну, у тај мах, Наполеон нцје још имао пред очима распад и деобу Турске, већ је свом снагом прегнуо да обнови традиционалну оријенталну политику Француске још од времена краља Фрање (из дома Валоа), наиме: да спасе Турску од расула и да буде њен савезник. С тога су Француски посланик код Порте и бројни Француски конзули у земљи свагда били саветници султанови и његових паша, нс тога се, Француским утицајем, турске луке и пристаништа затворише енглеским лађама. А за случај да се Наполеон заплете у рат са Русијом, Француска војска могла је из Далмације прешавши Босну, Србију и. Бугарску сајуга, преко Влашке и

Молдавије, да провали у Русију. Најзад, за случај да Турско Дарство пропадне, буди под ударциманепријатељскога мача, буди услед унутарњега нереда и буна, Наполеон је био близу и лако је могао да пресудно утиче на даље догађаје. Ето, то су били разлозн са којих се Наполеон зажелео Далмације, али, то беху такође разлози са којих, су се Руси тодико противпли Француској власти на Јадрану, непрестано наговарајући северне Далматинце на буну против њихових нових господара и водећи, у заједници са Црногорцима, крваве бојеве против Француза у јужној Далмацији. Мржња на Французе прешла је из Далмације и у Босну, где су махом сви муслимани стрепели од Наполеона, гледајући у њему погибељна непријатеља,

а никако султанова савезника. Ну, Далмација се, после руско-Француског мира у Тилжи (1807.), хгримирила бар на око, шта више, две године доцније, власт Француска још више се учврстила на Јадрану. После новог несрећног рата са Наполеоном, Аустрија је морала, миром у Шенбруну (14. октобра 1809.), француском цару да уступи не само сву Далмацију са Боком и Дубровником, него, поред осталих земаља, још и сву Истру, Трст и Горицу, западни део Корушке (око Бељака), читаву Крањску, и Хрватску са десне обале Саве до ушћа Уне код Јасеновца, заједно са Горским Котаром, Ријеком и Ликом. Ове земље Наполеон је захтевао нарочито с тога да добије директну копнену везу са Далмацијом, надаље, да утврди Француску премоћ на Средоземном и Јадранском Мору, и, најзад, да стече још ширу базу за нбпосредно утицаље на послове Турскога Царства, на чију је пропаст и деобу почео, онако издалека, да помишља откако се измирио са руским царем Александром I. 0 томе Је сам Наполеон изјавио цару Фрањи, у једном пиому још од 16. септембра, ово: „Вашем Величанству неће избећи да себи не придржавам (од аустријских земаља) ништа друго сем оно што ми треба да успоставим директну везу између Далмације и мојих осталих држава, па да тако узмогнем припазити да се код Порте ништа не деси што се не би слагало са интереснма мојих народа. Због слабости мојих садашњих поморских сила а то је последица четири рата што сам их морао да воднм с Аустријом ја немам другог начина да утичем на равнотежу по земљама око Средоземнога Мора“.