Tragom života i nauke

ВЕРА И НАУКА 118

науку, јер не мења ни правац ни смисао њенога испитивања. Што и такав финализам има у науци своје противнике и присталице, то није са узрока који засецају у науку, већ са гледишта које припада више филозофији. Да ли је, на пример, орган вида саграђен у сврси којој служи или обратно служи тој сврси што је тако саграђен, питање је од највеће важности по природну филозофију, али по науку која изучава око, то питање нема важности. У једном иу другом случају наука је пред истим задатком: решити како тај орган функционише, како је саграђен, како постаје у току ембриолошког развоја, како је у току еволуције тај орган постао из механичког детерминизма чинилаца који су га дали, а који су исти, без обзира на то да ли остварују или не неку намеру.

Финализам који би имао повременог утицаја на ток појава, не само да се не може научно оправдати, већ би самоме финализму одузео ону моћ која га једино може оправдати; јер ако има појава које могу оправдати сврховитост, има их још више у којима сврховитост није успела. Осим ако у свему видимо хармонију и сврховитост оне врсте које нам даје Ветпатшт де алт-Рлегте, који вели да је диња подељена на кришке, да би се у породици поделила, а бундева, да би се поделила са суседима!

У сва доба научници су се до крајности разилазили у питањима сврховитости природе, и њенога

Трагом живота и науке 8