Tragom života i nauke

никада дошли до своје теорије. Јер приписати не знам каквом одабирању случајних појава, па било оно чак свесно, и с планом и сврхом, постанак физиолошког уређења живога бића, било би већ нешто несхватљиво, а камо ли приписати га бесвесном одабирању борбе за опстанак, којом се, највише, може објаснити појачање какве особине која је већ ту, као што је појава дужих ногу или врата, или какве друге анатомске промене. Али таквим чиниоцима приписати, на пример, функцију одржавања сталне висине температуре, или координацију „унутрашњих лучења, или ма коју органску функцију, значило би неоправдано веровати у чуда, која су у толико невероватнија што их приписујемо физичкоме свету из кога су, по дефиницији, чуда искључена.

Или механизам живота нема у ствари ону сложеност коју ми у њему откривамо, што га посматрамо са погрешнога гледишта; а ако је заиста такав како га ми видимо, тада морамо признати да не можемо схватити како је до њега дошло.

То све више увиђамо што се дубље продире у природу физиолошких механизама. Кад какав физиолошки механизам размрсимо, т, |. кад га рашчланимо на његове физичко-хемијске састојке, замишљамо да је тајна расветљена, јер смо доказали да у њему нема места ни за шта друго до за чиниоце неорганскога света. Али, у ствари, тек тада је загонетка велика, јер долази питање: како је дошло до тога склада у одређеној сврси» То је као

о.

ТРАНСФОРМИЗАМ И ФИЗИОЛОГИЈА ШОУ