Trenuci i raspoloženja

4 || В. ЖИВОЈИНОВИЋ

Да ми верно служиш као својем Богу. По заслузи тада, с интересом скупим Платићу ти, као што приличи мени,

Сав дуг прошлих дана, болом разривени"!

Ту искреност, која је у ствари отвореност, ваља свакојако разликовати од искрености поетског осећања које се даје, јер се ове две врсте морају увек и нужно да поклапају. Али како оне код Данице Марковић најчешће иду напоредо, то закључак Скерлићев, поред све своје уопштености, погађа несумњиво оно што је битно. Доиста, искреност Данице Марковић је била и остаје најизразитија врлина њене књиге.

И у погледу формалних особина поезије Данице Марковић вреди и данас много шта од онога што је Скерлић рекао већ за прву њену збирку. У формалном погледу има у њеној поезији, доиста, доста неједнакости и релативно је мали број песама у ње које су и по свом архитектонском вођењу до краја беспрекорне. Оних поетских речи и епитета, оних „реторских цветића“, како их Скерлић зове, не кријући своје несимпатије за њих, биће у Данице Марковић и у песмама насталим после прве збирке. Музика њенога слака ретко ће доцније бити звучнија; а биваће и обрнутих случајева. Сажетост слога, језгровитост реченице тако исто. Има већ у првој књизи извесног опијања речима, које је наводи на преопсежна развијања; тог опијања у познијим стварима има каткад још и више, особито у случајевима кад се уместо конкретног казивања употреби појмовно, место осећајног интелектуално, место слике — реч; а тих случајева има у другом делу збирке више но у првом. Ту се и нехотице прелази у патетику речи и у вербалистичке скале већ и по том разлогу, што је појам недовољно ограничен, па изазива други појам који треба боље да га одреди — што код конкретног казивања није потребно. Да не говоримо о оним случајевима, на-