Trenuci i raspoloženja, page 41

ТРЕНУЦИ 91

САШЛОМ УЕКОМ.

Клекнух у пољу широку пред цветом Што носи име твоје увек драго; Ветрић је својим доносио летом Мириса шумских једнодушје благо.

Немадох снаге да ускинем цвета

И сагох главу над његовим струком, А као вапај подземнога света

Зајеча ветар помамним фијуком.

И дизаше се све јаче и јаче, Вијући дрвље оближњега луга: То Бореј горди судбу моју плаче Ил' збор духова коби ми се руга!

И даље тако, у крешенду шумном, Јаукала је атмосфера цела,

У извирању звукова безумном Вила се песма дивљега опела.

То дуси краткој срећи нашој, друже, Ту, у слободи, сад подушје чине,

А да опело сјајније одслуже, Спустили су се ветри са висине.

Ту, где ја клечим, није било гроба.

Душа је моја — то знаш — гробље сама. И живот што ми притисла тегоба

Не изрази се у врелим сузама.

Ја не заплаках над прошлошћу чедном Врело је суза пресахло у мени:

Пред будућношћу тамном, недогледном Усташе сени нада потрвени'.

Ветар ми хладни до костију проби

На топлом сунцу ведрог, летњег дана... Ат слику тамну моје мрачне коби Одагна одјек клика раздрагана.