Trenuci i raspoloženja

36

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

„Да небу, звездама у вечност узлети,

Од света далеко у незнани скрије.

Ал узалуд жеље, узаман ти наде!

— Што се срећом зваше то сад прошлост скрива

Залуд машта бујна сноват снове знаде;

Један исти санак двапут се не снива.

У моме је срцу утрнуо пламен,

У души ми више пролеће не цвета; Суморност је живот притисла кб камен, А преда мном само дуга, пуста лета.

Ако теби јоште будућности младе Примамљиве слике фантазија ствара, Минула је срећа — остави се наде; Заборави прошлост и чар оног жира.

А сећање свеже само јаде роји.

" Не сећај се више — одагнај спомене!

Нек дах заборава развеје куд који... А од свега прво заборави — мене.

У СУТОБЕ

Ах, ти ме питаш откуд боре ове

На место свежих, румених ружица, Што урес беху мога ведрог лица

У рајско доба што се младост зове! Где златно море мојих власи бујних И рујна румен са усана рујнихр

И где је онај искрени и јасни,

И ведри поглед безазлена ока,

Са тихом чежњом сазнања дубока; Па где је песме глас топли и страсни Што милозвучно кроз одаје звони

И силним жаром тиху сету гони»!

Мо