Trenuci i raspoloženja

40

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

ДИВ.

Ветар до костију ми мразовитом је студи Пробијао и секд, кб оштрим, витким мачем, И влага упијала се у кожу топлу и меку; Непогода је била нејаке моје груди;

И фијуком очајним, као злокобним плачем, Наговештавала је блиску несрећу неку.

У црну мочарну земљу стопе тонуле су ми, Засипала ми лице хладним и влажним снегом Мећава из неба сива, оловне, тешке боје;

· Нарицао је гавран у оголелој шуми;

По потесима глухим над оголелим брегом Вране су кружиле црне у дан пропасти моје.

У такав страшни час је див, што ме давно гони, Дочепао ми умље и смрскао га кивно —

У мени тад је било сјајно, топло и тихо И у безумљу тада првих часова они'

У пропаст снове своје вргох, сноване дивно, И узор што га лета предугих низ одњихб.

Сав труд несаних ноћи гурнух у провалију; Отргох поглед топли од будућности сјајне, МИ полета у вечност на свагда одрекох се!

И низ страдања горких што нови дани крију Заборавих, и часе кајања дуготрајне,

Ил испаштања што га будућа лета носе.

Живим без свег што дадох у часу безумља мрачна.

Кајем, испаштам, страдам — повратка више није! —

И у мени је као на дан пропасти моје:

Увек немо и жарко, и светлост огња зрачна,

А с поља хладно, тамно, мећава оштра бије,

Сустижу муке редом и страдања се роје.

Вукући живот тешки са дна мојег безумља Питање једно мучно гони ме сад и мори:

На а ја је