Trenuci i raspoloženja

ТРЕНУЦИ 41

Шта ме заслепи тада да дива не видим тмурна2! И са остатком бедним свог потрвеног умља Старам се да докучим је л огањ што још гори У мени, или с поља мећаве игра бурна.

ЗИМЊЕ ВЕЧЕ НА СЕЛУ.

Сеоским путем што уз брдо води Несвикла нога полагано ходи; Насумце, пусто... та мој живот цео С бесмислом пустим у уздах се свео: Звездице снежне по моме оделу Фтварају шаре; а пољану белу Пресеца одјек утишане клике,

И сутон збира фантастичне слике. Каткада бацим замућено око

Ка небу горе, далеко, високо...

Ал нигде трага од плавога зрака: Свуд једноставност сивастих облака! Претешка туга притисла ми груди, И бол подмукли у души се буди; "Сумор се тешки у живот уплео Велики Боже, јеси л ти то хтео» Корачам даље по познатој стази, Нога по путу снег замрзнут гази, Док из немилих, замршених снова Тргне ме мукло режање Белова.

Већ пред домом сам! Ваља ми и ући И терет цео са собом увући.

ЧСа њим ми ваља устати и лећи:

На снежну путу и крај топле ноћи Друговат морам са њим, трајат' дане, И мучит муке незнане и знане.

— Већ више нема за ме патње нове! „Давно не сањам младалачке снове. Знам да не идем у сретање срећи; Свега што љубљах морах се одрећи. Мене не таче радост ил' дивота.