Trenuci i raspoloženja

НОВ

Позна јесен већ је застудила била

Кад ми обукоше венчану одору

И кад ме војнову поведоше двору.

Кб паперје меко с голубијих крила, Први снег је пао тог свечаног дана.

И у ноћ дубоку, пут војнова стана, Кад ме коњи хитри путу неизбежном, Понесоше друмом по застору снежном — У оштроме касу, уз хрзање јасно Хладно ми је било у то доба касно.

На одају топлу грејала ме нада. Залуд! Ложница је мрачна, хладна била, И на мојем телу дрхтала је свила. И тад, из даљине, као серенада, Причу ми се тужна песма лабудова. Не згрејах се никад од времена ова, Нити од тад видех и једнога цветка. Нови, мртви живот трајем од почетка, Гледајући увек исту перспективу: Брегове у маглу завијене сиву, Увек исто поље, исту тамну шуму Пролазнике исте на широку друму. Прошећем се катшто кроз одаје неме, У муци да решим нејасне проблеме Штурога живота на овоме свету; Не бих ли да назрем недогледну мету Будућности тамне мојих, пустих дана. Жао сред пучине, посред океана,

4»