Trenuci i raspoloženja

52

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Мисао ми лута а срце ми трне,

И нагрћу слутње као птице црне: Осећам где душа умире у мени

А покров јој значи мој вео свадбени.

ВЈЕРУЈУ.

Верујем у други живот, дане боље,

У живот напретка ума и морала,

У живот разума и слободне воље

И у остварење светлих идеала;

У победу духа, верујем, над страсти И слабости људској и у снагу части.

Верујем у ведри дан ослобођења, И у препорођај тежња и врлина. Верујем у тренут новог откровења, У творачку моћ неиспитаних мина. У епоху сјајну прегнућа и рада, Стварања, успеха среће и награда.

Верујем у зору триумфа стрпљења

— Очекујем време моје да наступи, Накнаде, утехе и задовољења,

Време када треба да заборав тупи Многу бору с лица и са душе збрише, Када нећу хтети да се сећам више.

Час када ћеш пасти украј мојих ногу Покајнички у прах са заветом глупим, Да ми верно служиш као својем Богу. По заслузи тада, с интересом скупим Платићу ти, као што приличи мени,

Сав дуг прошлих дана, болом разривени"!

РЕЗИГНАЦИЈА.

Сутон се прикрада у дворану глуху

— Где је некад мека звонила канцона —