Trenuci i raspoloženja

62

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Зачује се катшто. По ливадском цвећу Месечева светлост прелива се меко.

Под мистичним знаком српастог месеца, Тајанственом снагом као да оживе Моје маште будне покопана деца,

Међ' звездама горе, небом од кадиве.

Па кад на сеоском усамљеном путу, Дивљи лавеж паса из мисли ме прене, Моји снови давни, у томе тренуту,

(С етирних висина смеше се на мене.

ЖИВОТ.

Жудех да освојим снажнога човека Чи би ритам крви одјек силни био Васионског била; поглед светлост мека Удаљених звезда, срце кутак мио

«Сањанога раја; душа неба део;

И његово дело, узор људске мисли, Да мој понос буде и живот нам цео Хармонија да је највише замисли.

О како су кобни и снови и машта Што ми не дадоше да живот победим! Колико се каје и како испашта Жарка тежња душе у данима бледим.

«Сад у тамне часе ведрог, летњег дана Посматрам на прсту колутић од злата: Знам да непреболних задао је рана

И колико скупа његова је плата.

И знам да је увек он знамење бола, „Да је символ свега одрицања жене, Да је оков, иго и сурова школа Блистава колајна патње прикривене.