Trenuci i raspoloženja

66

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

И у потреби за насушним хлебом Замишљах снагу великих прегнућа, Ропћем и хулим и ругам се свему: Истини, култу, заблуди, проблему.

Као кад мине насељеним крајем Циклон, и трагом пустош му овлада, Ја душе своје више не познајем. Живот ми, попут сагорела града, Згариштем наде и маштања скрива Ил пружа слику прегажених њива.

У пароксизму бола што ме свије,

Ја чупам срце, што удеса злога, Злосрећним ритмом прошлих тежња бије, Крваво срце без неба и Бога,

Што нити мени, нити иком треба —

То худо срце без Бога и неба.

ГОУ ЗОРА ВВЕР.

Ропћем на судбу, истина је жива; Незадовољство поглед ми одаје, Иако душа горки бол прикрива И уздисаје осмеси ми таје.

Али ја нисам слабачко створење, Недаћа прва што може да сруши, Ни крта биљка, што најмање трење Стабло јој слабо неизбежно крши.

Не, ја сам као, у давнашњој шуми, Високо дрво, што пркоси бури: Кише га бију, гром обесно грми, Витлају над њим зли облаци сури.

Многе је мучне преживело дане

— Изданци млади у земљи му труну Ветри му бесни покрхали гране,

Зло време лисну искидало круну.