Trenuci i raspoloženja

68

ДАНИЦА МАРКОВИЋ

Последњи бол ће да ми заталаса Душу, и живот своје сврши дело.

Па кад Вас откуд пут амо донесе, До мирна кута крајње луке моје, Сагледаћете изнад хумке где се Лелуја тужно цвет ватрене боје.

То жудња давна, очајна и жарка,

Из мртвог срца мог тежећи свету

— Што мени беше увек сан и варка Оживела је у пурпурном цвету.

ВЕРОВАЊЕ.

Ни године ми не дадоше знати Прохтеве ниске, жеље свакодневне; И сад ми душа неуморно пати Недуге туђе и повести древне.

Ал сан мој сјајни, кб звезда водиља, — Па ма он био утопија истом Крепи ме снажно, водећи пут циља Мој живот мучни светилишту чистом.

Путима стрмим уморене стопе, Коров и трње и врлети газе: Млазеви крви из њих силно лопе, Бојећи павит и врлетне стазе.

Па нека паднем посред пута смела, — Достојном вису орловскога лета Жиг срама неће мог се таћи чела:

Ја нисам била од овога света.

Сјај звезде моје одбити се неће

У гадној бари бесплодна живота,

Где трулеж гнусни никад не покреће Ни презир хладни, ни топла доброта.