Trenut večnosti : pesme

150

"Амазонка приђе

Да покрије груди, Које беху огањ, А сад део студи...

И пољубив тихо Оно бледо чело,

Алији ће рећи Болно невесело ..

Кара-Ђузија. Ето, то је она, Ратоборна вила, Од витеза палих Последња је била..

(Остали, бесумње,

На јуначки данак, Нашли су још бољи

И мирнији станак...

И њих двоје тако, — Већ предвече беше Њено мртво тело У табор пренеше...

И још исте ноћи, Са свих страна бело, Намазаше машћу Укочено тело...

Скупоцене масти Миришљаве, сјајне,

Улепшаше тело Одалиске бајне..