Učitelj

179

не постанем завидљив. Кад људи, који данас само неколико пута потпишу своје име, мењају за совром неколико разних јела, ја с мојом децом немам ни једно честито. Кад они цео тај сладак ручак заливају разним „средствима за, потпомагање варења,“ ја и моја жена и деца немамо ни довољно расола. Кад се „срећни“ облаче, оките, шетају, и посећују разне „забаве,“ моја је кућа у ритама, и готова је увек на —- плач. Кад се неки силе по великим палатама, ми смо се шћућурили по којекаквим бурдељима. Кад други оксидишу своју и онако доста црвену крв, ми нашу, и онако прашињаву, све више заражујемо по ниским и тескобним ћумезима. Ја ранб немам; ја одела немам; ја вуће немам; ја у кући ништа немам; ја сам сиротан и голитар као и млога друга моја браћа .... А тде ми је хигијенска „добра рана“, да нараним своје измождено тело; где ми је моја библиотека, да напуним свој празан дух г! Бле су ми средства за путовање по природи и по свету, те да учим и једно и друго #! Место књига мени се врзе по кући „Часловад“ и «Апостол»; место тих средстава мени пропадају крајцаре кроз ицепане пџепове. Место имаовине умне у мене је крајња сиротиња и нагота на све стране. Место знања у мене је још бисна и веровање у виле, вештице и вампире... 0, моја јадна децо, и код куће, иу школи! Ви не знате како сам вам ја убог и у кући и у души својој!...

И то није све.

Има још једна дужност моја, која, је некада сама била довољна једноме човеку. Некад, кад још није у нас било школе, било је цркве. Људи, који

су служили цркву, чинили су нешто и за школу. Доцније је постала школа. Али људи од цркве место опет да јој помажу, они јој сад одмажу. Они данас, место да уђу у школу и да јој помогну, они су се измакли из ње, и цео посао у Њој предали њеноме 140-

веку. Поп више није попи у школи,

но само на пољу; учитељ није само учитељ, него је он у школи и поп. И ја бих и с овим био задовољан и срећан; и ратосиљао би се помоћи, која више може да ми одмогне, него да ми помогне. Али ево нове муке. Сада се вели: ти учитељу не само да мораш да будеш у школи м учитељ ч поп, него ти мораш да будеш поп “у цркви! Па не само то; него ти мораш и твоју децу да попиш, твоје ђаке, и ти заједно шњима, обоје, да стојите у цркви барабар с попом. Ја и моја деда, учитељ и ђаци, да су попови и црквењаци, и школа наша, да је црква и капела!.... И поред онолика научна материјала, ја имам и овај терет на леђима. Поред тако кратка времена, ја трошим силно време и на ово. Поред оних других огромних мука, мени ево још једне још огромније. Ја, који шест дана непрестано говорим, седмога дана морам неколико сати да се дерем више од свих попова. Ја, који сам шест дана непрестанце гутао школску прашину, заражавао своју крв, и упропашћивао своје здравље, ја морам сад и седмога дана да увучем у себе више дима, и гаревине, но ико други у цркви. Ја, који сам очи избучио с књигама непрестано, сад морам и овде да их напрежем и сатарујем. Моје ноге, које клецају од шестодневнога стојања у школи, и сад морају да стоје више но »