Učitelj

да губи или ломи, и да он не може да замени губитак, док се не промучи бар најмање. Слична дисциплина може обуздати и страст за расипањем.

То неколико обичних гојава, који са свим јасно и просто објашњују нашу мисао, показују јасно разлику међ природним казнама, уз које ми пристајемо као уз збиља корисне, и вештачким казнама, које обично замењују природне. Пре но што поситно изнесемо примену свог принципа, да покажемо многобројна и важна преимућства његова над принципима или, боље, емпиричким правилима, која у већини породица преовлађују.

Прво се преимућство састоји у томе, што провођење тог принципа порађа правилно појимање узрока и последице; а чести и један за другим долазећи опити чине, да то појимање постаје одређено и потпуно. Много ће се боље и целисходније управљати у животу

онај, који јасно појима добре и рђаве.

последице свог рада, но онај, који све то узима на веру. Дечко, приметивши да растурање доводи собом труд око довођења у ред, или да га непажња лишава предмета који он воле, не само да страда од неповољних и силно осећаних последица, већ добија и неки појам о узроку и последици,; и једно и друго са евим је слично резултатима, које доноси живот зрелоги пунољетног. Дечко, који у сличним случајима добија приговор, или ма какву другу вештачку казну, не само што осети последицу, о којој се често веома мало брине, већ се још лишава,

и оне лекције о суштина доброг и

рђавог владања, коју би иначе могао изнети. Недостатак уобичајене системе

вештачког награђивања и кажњавања, давно већ примећен разумним људима, састоји се у том, што се природни резултати рђавог владања замењују извесним радњама и грдњама, и тиме стварају са свим аажно морално мерило. Навика да се, у времену детињства, гледа на родитељско или наставничко незадовољство као на главни резултат запрећене радње — та навика доводи собом, да идеје о извесном поступку и извесном незадовољству стану једна према другој, као узрок и последица. Према томе, кад родитељи и наставници скину са себе своје обавезе, и кад ишчезне опасност од њиховог незадовољства, онда у исто време нестаје и оних узрока, који су обуздавали рђаву радњу; главни узрок — природну реакцију — треба тек упознати путем тешког искуства. Ево речи једног ч0века, који је на себи самом испитао ту уску систему: „Млади људи кад се ослободе школе, нарочито они, на које родитељи нису много утицали, постају распусни до крајности; они немају никаквих правила, по којима би се владали и живели, они не знају за што се треба добро владати, они немају темеља, на основу кога би се могло даље радити, и, док сами не искусе строгу дисциплину живота, они остају до крајности опасни чланови друштва.“

Друго преимућство те природне дисциплине састоји сеу томе, што је она основана на безусловној справедљивости; и свако дете признаје да је таква. Човек, који искуси само зло, које по законима природе истиче из његовог рђавог делања, свакојако неће га сматрати за онакву неправду, као зло које

| му се вештачки натовари на врат, —