Učitelj

који нема ни једну школ. сведоџбу, (која, докавује,„брбљивост и неслане мајсторије) и кога целе године не ће нико оцењивати ни упућивати у раду! При свршетку школ. године нека оде у ту школу, са извесним бројем поштених људи, нека пропита децу, и нека савесно поднесе извешће о успеху, неком своме најинтим-

нијем пријатељу, ла ако и тај његов нај- |

приснији пријатељ и једномишљеник буде задовољан, онда нека нам јавно рекне: „Ти не умеш ни да сричеш у школи, а овамо хоћеш да полемишеш самном, умним великаном и човеком, који у истини тврди: „да је заблуда говорите како сељаци не могу да раде земљу по начелима науке, и како им ради тога ваља постављати шкоде и учитеље“ !!

Још имамо да кажемо неколико речи односно органа учитељ. удружења и његовог упоређења са „Школом“ г. М. 5. Милићевића. Г. писац чланка „умна и васпитно-просветна ћиФтарија“ говорећи о учитељ. органу, вели: „Чему смо се надали од Фамозног органа, који и са чисто литерарно-ћифтаријске стране према „Школи,“ коју је само један човек издавас, стоји испод сваке критике и не заслужује ни да се спомене“ !! На овај неистинит навод, хоћемо да одговоримо.

Да ли је орган учитељ. удружења заслужио име „фамозни,“ то нека оцене

сви, који су га читали, као и то, да ли

560

после му је слог остајао и за књиге, те је после само хартију плаћао. Поред овога, он је нешто „силом свог положаја“ (као старешина упитеља), а нешто својом „умешношћу“ и великим познанством,“ стеко доста претплатника своме листу. А што лист има више одзива, то више добија и

· срестава за савршенство, јер се могу пла-

је он испод „Школе“ То треба да каже |

објективна критика. Речи: „стоји испод

сваке критике“ неки лист, а не критико- | · |. писца чланка, који смо често споми-

вати из његових толиких бројева и чланака ништа, до један једити чланак, и то наспако, заиста је врло жалосно од једног „просветњака“ (а може и ког уваженог г. професора) Истина је „Школу“ издавао само један човек. Али којир РГ. М. Ђ. Милићевић, секретар минист просвете и цркв. дела, човек који је у министарству радио колико је „могао и хтео,“ коме је главно био лист, који му је доносио двојаку корист, јер је прво већину (готово све) својих радова (и то превода добрих) оштампао у „Школн,“ а

ћати и сарадници. И ако је г. Милићевић сам „издавао“ „Школу, “опет није сам на њој радно. Било је ту помоћника, почев од његове кћери Анке, па до Фрање Елезовића !! Ко сумња у ово, нека прегледа „Школу“ за све године или бар оне „прегледе“ где је шта, и од кога је, па ће се уверити. Далеко смо од тога да тврдимо да је „сила“ секретарска слабија, од маленкости учитељске; да је предузеће учит. удружења и његовог органа, „шпекулативно“ као и школског уредника, ла „Учитељ“ има толико уписника и сарадника, колико „Школа,“ као и да је боље привремено од сталнога и све ново од старога; али смо слободни приметити, да орган нап не стоји бар у такој низини на спрам „Школе,“ да не заслужује ни да се спомене. Напослетву, оставимо нека будућност пресуди, ко је у праву.

Време је да завршимо јер смо можда и много морили стрпљење и читалала а и г. писца чланка, „умна и васпитно-просветна ћифтерија“ (ако ово буде читао).

Овим смо сдговором хтели да изнесемо право стање цељи учитељ. удружења и његовог органа, а да при томе уверимо

њали да није истинито оценио ни цељ у: дружења учитељ. ни правац његовог љиста.

Ни начин писања чланка, јер је тенденциозан и неистинит, — ни време, у које је угледао света нису баш за похвалу, нарочито сад, кад је у изгледу учитељска скупштина. Многи су убеђења, да ни учитељ. удружење, ни правад листа ни су онакви, какви треба да су, па су ћутали и чекали место и време, па то ла кажу. Ово је требало да учини по нашем скромном мишлењу и писац чланка