Učitelj
58
тика није свеједно Зар он незна да су у теорији маом идеали, којима се практика само приближујер И зар по томе не зна да је тако навек било, да сада бива и да ће донекле на век бити; и да по томе тако мора бити> Кривити кога за то, значи, кривити га за оно, што мора да буде, нпр. да једе, да се љути да жали кад му неко умре, итд. А може ли бити веће лудости и простоте, него се љутити нато и некога грдити за тог!... Исто тако није истина, да се од школа тражи само оно, што ће природу дечију „дегенерисати “ Од њих се тражи све оно, што је добро, у колико се оно могло предвидети. И писац не може никако доказати да. је пре биле боље. Од њих се тражи данас оно, што је већина видела да је боље од старога. А дали је то најбоље, ко то зна А кад већина сазнадне да ово није „најбоље“, она ће га поправити. И тако, поправљајући, и развија се свака установа, као год и сваки организам. Онај, који оће да утиче на то поправљање и развиће, ваља да износи оно што „неваља“ и зашто не ваља, и оно што је добро и како је добро. А је ли то писац учинио Барем овде није.
А каква нелогичност, кад писац криви ревизоре, што не пазе н на карактер учитељев при оцењивању њинога рада, а овамо вели да су „учитељи у опште људи с:!ћушног и меркантилног карактера који гину за крајцаром“! Кад су онн „сићушног и меркантилног карактера који гину за крајцаром“ па кад би се на њега пазило при оцени успеха у школи, онда би ревизори давали и „у опште“ горе белешке. А то се не слаже баш с основном тенденцијом пишчевом да се не дају белешке или да им се не дају рђаве те да се тиме „убијају.“ И кад се од њих „нико ни чему доброме не може научити“, што онда да их штедимо2! Тако непомирљиве противности могу бити само у човека, који се до скора налазио у царству идеализма, па тек сад почиње да се спушта у реализам, не могући да се ослободи потпуно од лепе Фантастичке творевине идеалне.
Истина је, да се с новијом струјом педагошком увукло много и дресуре. Место
пређашњега учења речи на памет, дошло је сад учење реченица. Али и то је већ је-
дан корак напред. И то опет није потпуна
употреба новијега правца и здравих педагошких принципа но злоупотреба. А то је дошло од неумешности, на коју љутити се значи исто толико, колико љутити се на дете. што не уме да пише књиге или гради сатове. А још грдити некога за то, то значи локазивати и своју неуљуднсст и евоју непамст. Показатц и речима и делом: то је и паметно н уљудно. А да се узалуд не „ороћердава, народна зарада», то ћемо видети и сами најбоље, ако помислимо, да свих нас, који данас мислимо, не би било да није било ових школа. И ако желимо да се оне поправе, то их само можемо поправљати, а викако затварати.“)
А кака нејасност у писца, кад он вели да је учитељу, да би добио добру оцену и периоду, остало вамо два начина: или „улагивањем... или употребом свих сатанских средстава .. или и једним и другим“ 2! дар баш нема друга пута, но само ови Где је поштен рад и успехг И ако би се који од људи који врше ревизију кад и огрешио о овај принцип, зар се то може узети за, све њих и за једнога јединога у свима приликама 2! Какви би и карактер учитељски изгледао, кад би се они сви одиста служили само на ова два начина р! Ми бисмо пак пре рекли, да се добре оцене постижу у главноме успехом а „улизивањем“ и „сатанским срествима“ да су изузеци. А ово је далеко од онога што писац тврди, да су. „свега у главноме остала ова два начина“... колика критичност у писца у опште, то се види најбоље по томе, што је он видео само шабачког ревизора, па из тога „изводио оваке закључке за све ревизоре !
'), Некад сам и ја мислио да. их је боље позатварати. Данас не мислим тако. Неко ће видети овде неку превртљивост. Ја имам обичај увек да при-
знам оно што јесте и што је било; и чим видим да нешто није, у стању сам да га оставим. Ону стал-
ност, која ће увек да мисли да јесте и оно што
није, не желим никоме а најмање себи. То сам мислио онда, кад сам гледао само оно што не ваља, А то је било онда, кад сам се налазио у стању идсалистичком. (СВРШИЋЕ СЕ),
ли вешт–—————-———————
ужи
а 5
о 5 54 4 |
6
о адав ак а а о Ра рака са“