Učitelj

55

за ' чувење, и преко њих су се саопштавали, заједно с оним очнима, мозгу и души мојој. И опа зима, и бљутавост воде морске у мојим устима, и колебање лађино, све је то преко мојих спољних живаца саопштавано мојој унутрашњости, у којој се све то памтило. И сада све то има неку чудну особину: да се понови и огледне онако, како је и дошло с поља.

Но да ли се оно изазива баш с онаком јасношћу, с каком је и дошло души из спољнога светад Је ли мени овај пут сада тако исто јасан као онда кад сам путовао % Је ли овај мој сада идеалан пут потпуно раван ономе реалноме % Без икаке сумње сви ћемо одговорити да није. Онај је реалан далеко јаснији од овога идеалнога. Овај је само бледа слика или сенка његова. И кака је разлика измеђ дрвета истинскога и његове сенке, така је иста скоро ивмеђ онога реалнога пута, који сам онда учинио и овога идеалнога пута, који ми се сад изазива из ове тамне и чудне унутрашњости.

То је кад упоређујем унутарњи свет са спољним, себе сад са собом онда. Но има још једно разликовање. Ја онда нисам био сам на лађи. Нас је било неколико стотина. И кад би неко загледнуо и могао да загледне у нашу унутрашњост он ни у двојице не би нашао овај унутарњи свет потпуно једнак. Није само да би се сваки сећао другога нечега што је до њега најближе било и што је на њега јаче утидало, него је и само то сећање по јачини својој различно, па ма шта оно садржавало. И за нас је ово друго и тлавније. Нека се свак сећа онога што је највише и најјачих молекиларних

покрета производило у нерваној системи његовој; но ми ајде да видимо како је ово сећање по јачини или јасноћи, интензивности или каквоћи својој.

Претпоставимо дакле да су сви путници посматрали колико је могуће више подједнако цео пут и све предмете на њему, те да сећање по садржини буде колико је више могуће подједнако у другом нечем. Један ће моћи да представи себи с највећом јасноћом само оне предмете, који су му нпр. најближи били, а биће скоро неспособан да прегледа цео пут од један пут, у један мах, као једну целину. Другоме ће цео овај пут бити као нека тамна слика, у којој ће све појединости бити скоро подједнако тамне и подједнако јасне. А измеђ ових крајности лежи силество ступњева од једне до друге. То се каже, да свак тај пут замишља на свој начин према, особини свога духа. Неко може да за= мисли цео пут с већом верноћом и јасноћом, било у целини у један мах, било у појединостима једно за другим. Кад бисте захтели од свих оних људи, да вам тај пут опишу или попричају, свак би причао друкчије. Ни двојица не би потпуно подједнако причали. Један би у стању био да најтачније исприча, све појединости, а други би једва неколико реченица изрекао о целом. путу. Један би био кадар да замисли и исприча јасно и појединости и целину, а други само појединости, а трећи само целину.

У језику има више назива, којима се бележи ова особина душевна. Она се зове: сећање, замишљање, уображење, машта и фантазија. (ви ти термини језични оће да кажу једну и исту цсн-