Učitelj

И то заиста довољно карактерише и само пишчево начелно гледиште на васпитање, Бити па не дати ни да плачу, но „ућуткивати“ па макар и „новом казном“, то у васпитању вије никака метода. Кад би нам било до шале, ми бисмо могли овде да запитамо писца: шта бпемо радили кад дете не би ни тада ућутало 2 Бисмо ли га опет „новом казном“ ућуткивалир Па ако ни тада не би, би ли опег „нову казну“ употребили 2 И докле би овако ишли, ако би хтели да будемо доследни, и да „по што по то“ постигнемо „цељ“, да га под сваки начин ућуткавамо 2!..

Ми и опет светујемо мајкама да се чувају што је могуће више сваке казне; а нарочито да не бију децу онда кад су најљуће. Нека се наљуте, нека буду љутите целога дана, нека та љутина на дете траје и неколико дана; нека дете и плаће за то, боље је сто пута, но да га бијете. А ако плаче, боље га је оставити да само ућутн, но га ућуткивати. А кад оћете да га ућуткате, боље га је тешити по батинама приморавати да ућути. |

На послетку долази „Завршна реч“. Ту се писац побојао, да мајке не викну на њега и његове захтеве, и да не окрену “васцитање опет по старом. За то им он доказује како је то њина „природна“ и „морална дужност“, и вели: „Избегавање те дужности, ма на који начим, са, свим је противприродно и непоштено, и ту не помаже никако позивање на бављење каквим научним уметничким, друштвеним или другим каким питањима и радњама, нити позивање на неку „еманципацију“ (ослобођење) од неког више уображеног притиска и тираније од · стране мужева, — јер женама је сама природа са свим јасно одредили главни позив, да булу „матере васпитачице“. (За ово упућу је писац да се види Др. Милан Јовановић — Батут „Здравље и налрелак наше деце“). Кад је већ реч о „обравованијим матерама“, онда мислимо да је писац мало боље учинио, што их је на једном месту прекорио за честе „гоз-

бе“ и посела, за тоалете и велику бригу.

око „белога“ лица, но што им уписује у

грех некако „бављење каквим научним,

| уметничким, друштвеним или другим каким

питањима и радњама“. Што се тиче „еманципапије“, ми мислимо да је писац овим учинио малу неправду мајкама и женскињама у опште. Кад се зна, да женскиње данас у разних народа не стоје подједнако пред законима, кад се жеди, да не само сви мушки него и женскиње буду у друштву пред законом једнаке и равноправне ; кад је то оно чему иде човечанство, па макар и после иљаду година дошло до њега ; кад и васпитање треба да припомогне овој идеји колико може: онда држимо да су мало неоправдани и погрешни прекори 34, „неки више уображени притисак и тиранију“. Читаоцима препоручујемо два честита дела, ове врсте: од Џ. Ст. Миља „Потчињеност женескиња“, и ол Е Легувеа „Моралну Историју жена“, у красним српским преводима, из којих ће видети ово питање мало шире разређено. Ако се то није слагало с шшшчевим „гледиштем“, или он није био вољан да рекне коју више и само овоме, онда држимо барем није требало ни овако да багателише опо, чему се највећи мислиоци клањају, и признају за идеал друштвени у будућности. Ми би имали право да пођемо мало и подаље, па да

још потражимо од ппеца, да башио томе

коју ресне мајкама, те да им каже шта оне могу да имају за предмет рада и штудија и каке идеје и на децу да преносе.

Бз

ж ж

С овим свршавамо нашу критику.

У почетку мислили смо да будемо млого краћи. Кад смо се упустили у посао, отишли смо даље. Сад примећујемо да би потребна била још млого већа опширност, па да се претресе све ло ситницл. Критичар је увек у опасности; с једне стране, да не буде сувише кратак, те да се не огреши о писца и да не изнесе публици ништа ; С друге стране, да не буде сувише опширан, те да се не огреши о журналистичке захтеве. Можда би у интересу и пис-

" ца и читалачке публике, и идеја о којима