Učitelj

620

се мислило: љ»да се све једе што лети.“ И сам се морам чудити, како та моја 16-то годишња мисао — жеља — није ишчевла у старијим годинама, како се нисам могао прилагодити обичним приликама у животу, и како та млађана мисао није пропала због рутине животне. Са пријатним обећајима опомињем се дивних млађаних планова, да се обиђе овај опширни и огромни свет; са милином опомињем се планова нас неколицине гимназиста, да образујемо путвичко друштво. Чезнути за нечим, и то чезнути 15 година, па после тако дугог чекања и прижељкивања, остварити своју мисао, своју жељу; то је за мене — искрено да кажем — теко пријатно. тако блажено, да се тоџпим од милинс.

1888. год, на учитељској скупштини, у Крагујевцу, разговарасмо се нас неколицина о светској изложби у Паризу. Између осталога дадосмо реч један другом, нас два познаника, да до године идемо у Париз. Један од нас двојице није одржао реч. — Тада сам у разговору са неким друговима овако резоновао: На светској изложби у Паризу, биће престављен цео свет; све што је најлепше и најбоље на свету биће у Паризу; све чега год буде знаменитога и важнога на земљиној кугли, видеће се у Паризу. Проћи кроз 3 државе: Аустро-Угарску, Немачку или Швајцарску и Француску ; видети запад, његово становништво, његову културу и цивилизацију, његово земљиште, поднебје; видети па изложби преставнике свију делова света; видети сјај и трепет чувеног Париза ; видети опу огромну париску галаму, што чине 2'/, милијуна стаповника;. гледати цео овај шарени, огромни п пепојамни свет на изложби ко у понорами; видети продукте данашње технике знања и вештине, што је крајњи тпропзвод целог човештва — да, све то море нових престава видети за једну малу сумицу новаца и за некодико дана; то је за мене — српског учитеља са 66:66. дин Богом послано, Појмити овај огромни метеж на земљиној кори; појмити целокупни човечански напредак; разумети све што се годинама трпало у главу; видети све што се у другим приликама може видети тек помоћу неколико десетина хиљада динара и неколико година — све то видети за 5 дана; то је нешто најблагодетније за нас јаднике са 6666 д. Тако сам лане резсновао, па тако је запста, и било. -

Човек, који се никуда није мрднуо из свога места живљења, који се никад није испео на какво брдо или какву планину, макар даму је пред носом, те да одатле баца своје уске погледе на све стране, да шири свој умни видокруг — да, човек са тако укоченим животом имаће узан и ограничен поглед на свет, као и на оно што се у свету догађа. Напротив, човек, који уме да ужива дивну природу, који не затвара очи пред њеном дражи, који бега у природу да је ужива и сазна, који се пење на узвишења њена, и најзад који путује по свету — тај човек има шири поглед на природу и друштво. Ни чему се немогу више чудити као немарношћу људи према дражи природе. Заиста, чудновато је, да човек избегава слободну природу, и да пред њоме затвара увеле — за материјилним благом — очи. О. ви јадни јадници! што се гатварате у све могуће решетке и заврзламе, само да вас не загрли мати при-