Učitelj

621

рода! Сетите се, грештици да је прави живот у слободној природи ! Баталите те ваше кврге и стеге, којима се стежетв и окивате ! У природу !..:

То је био други разлог, да се одважим те да одем на светску изложбу. И заиста нисам се преварио. Чим сам прешао Саву. „воду хладну,“ одмах сам осетио да нешто јако наваљује на ме; на моја чула. И што сам се више удаљавао од Србије, а све ближе Пешти, Бечу. Линцу, Салцбургу, Инсбруку, Цириху и Паризу. та је навала бивала све јача и јача; — на изложби је кулминирала. За 17. дана (од >. до !"|,.) што сам провео у путу и у Паризу све што год сам видео и чуо, све је то за мене било ново. С тога, природа и друштво и њихови разни појави толико су на ме утицали, да вам се више пута осећао просто уморан, као да сам ваз-, дан копао. Колико сам св пута на самој изложби, где је хиљаду, хиљада утисака, изваљивао на канабе, да се од силног напрезања, 'одморим Проћи тако огромно дуг пут, примити у се све околине појаве и објекте, прегледати све тарепило и разнообразност на изложби и у Паризу самом; — и ту сву грдосију утисака сместити у својој глави за 17. дана, то је пријатно и непријатно. Како и оно за чим је човек годинама чезнуо, постане досадно! Како и Париз и светска изложба у њему могу постати лдосадни., Ово је један доказ више : да све што је прекомерно — одвише — било умно ил физичке природе, малаксава, затјпљује дух. Ово је један доказ више, да пашу омладину, оптерећену, треба избавити, да пе погине умно.

АОЋЕ не

Већ је неколико дана од како се спремам за Парлз, на свет'ску изложбу. Није шала, пут далек, треба и спреме више. Бројао вам дане кад ћу се једном кренути, и што се више приближавао дан поласка, све сам нестрпељивији бивло. Шу, ево се једном кренух. Дан мога поласка био је ведар, чист као сунце, топал и пун мириса и — прашине. Рано у јутру устао сам ; јурио сам журно на станицу. Путника не беше много, за то бејах комотан, ал и усамљен, Спремих све што треба, опростих се и са пријатељима, уђох у жељезницу. Звонце зазвони и трећи пут, машина звизну, и точкови почеше брујати

— Збогом Србијо! Можда те моје очи неће више видети "тако помислих у себи. СОтадох кој прозора, и једнако погледах на Београд. Дакле, да прибележим, 28. Јула у 8'/, часова кретох се за Париз. — Ево нас већ на земунској станици. Ту се призично задржа воз, лок путници узеше билете и визираше пасоше, док извршише Аустро-Маџарске глупости. Сад смо готови; да пођемо.

Од Земуна до Варадина жељезница путује кроз равни Срем. Овде су сва стрмна жита покошена и овршена, слама саденута. Скоро се ништа друго ине виђаше крај пута у пољу до само правилне Фигуре њива, а по њима лелујаше се као море кукуруз. На овој пространој равниц не виђех ни једнога комадића, да није о6рађен, или да је неправилног облика. Њиве су узане, а при топ врло дугачке. У сред тог огромнога поља види се по неки спахисли грунт у зеленилу као оаза у сред пустиње.