Učitelj

657

Мој се дуги путопис „прикључује“ крају. Још мало пак ћу вас, драги читаоци, оставити на миру. Колико ми је жао што се одавде, из Париза, морам кренути, толико се исто и радујем, што ћу се скоро опростити ове светске галаме, која на мепе, који сам научио на сеоску тишину, непријатно утиче, — и што ћу се повратити у своју милу отаџбину. Ма колико био Париз леп, а Францеска- силна — и пак ја волијем моју саромашпу и малу Србију. „Тешко своме без свога!« — Колико сам год осећао радости приликом бављења, овде, у Паризу, толико исто па можда и више осећао сам неку мору, неку досаду, неку замореност последњих дана у Паризу. Па није ни чудно. По ваздан јурим, по ваздан посматрам и бележим, по ваздан сам на ногама, по ваздан гледам, слушам, мислим. За 6. дана прегледам на изложби цео свет, а за 3. дана видети Париз и његове знаменитости — па зар је то баш пријатно, кад се не ради одмереног Живо се сећам последњег дана. у изложби, када бејах отишао да заокруглим своја посматрања; кад изби 6. сати (тада се затварају павиљони) као да ми се свану. Ко зна да и уживање, кад се често и прекомерно употребљава, постане бљутаво и досадно — тај се неће зачудити овоме, што мало пре казах. Ја сам зацело највише хвалио Џариз; ја се нисам могао довољно да нахвалим његове лепоте; ја нисам имао довољно речи да га преставим, онаквог какав је; ја сам га најзад уподобљавао рају — а на завршетку рекох, да сам једва чекао да га се опростим. И јесте и није чудно. Човек никад не може бити задовољан; он је роб своје природе, а и природа њему роб је. Узајамност је универзално начело.

Ето, ја сам већ на крају! Хитам на жељезницу. Једва чекам да се кренем. Као год што сам једва чекао да дођем, тако једва чекам да се и кренем. Ма колико да се удали човек од свога завичаја, ма колико да благује у некој земљи, и пак се сећа свога, завичаја, своје отаџбине, и пак он тежи да се врати у своје место рођења, макар оно милијун пута било горе.

Већ јуримо натраг. 9/УШ у вече кренули смо се натраг из Париза, а, 10. већ у вече били смо у Цириху. Одавде у јутру кренемо се, и у вече стигнемо у Инсбрук; и ту смо ноћили. У јутру рано кренемо се за Беч. Тога дана путовасмо преко снега, и то на висини од 963 м. над морем. Погрешно ударисмо преко Штајерске. Дај бар да овом приликом напоменем што и о Штајерској. Клисура, куда је јурила жељезница, кроз штајерске Алпе, врло је сурова, пуста и страховита. Нигде нисам видео већу и грознију рушевину, но што је овде. Овде су Алпи страшно изрешетани, ама тако страшно, као да су их хиљадама хиљада година једнако топовима рушили. Нигде се силније не може видети дејство воде на површину земљину као овде. Читави шиљци као руком начињеви стрче, читаве стране алписке покривене су рушевинама, читава брда од Алпа срозала, се. Камење голо, пусто, понегде обрасло у џбуње и шипражје, а по дну клисуре хуои и грозно се стропоштава низ камење река Емс. И по томе тако страшном кланцу, који је дуг а. сата, жељезница јури као бесна О дивна природо, да ли си се могла што страховитије преставити 2