Učitelj

се чини, да треба склапати правилне одговоре п по могућности тражити од деце да их науче од речи до речи. Као што се не допушта ученицима да кажу «децама» у место «деци,» тако исто не треба им допуштати ни "да кажу: «Душан је, њему су наговарали властела да, престо од његовог оца узме му» у место: Властела су __ наговарала Душана да узме престо од свога оца. — Од · лепих израза зависии леп говор. Што деца науче више _ делих израза, то ће моћи боље и да, говоре. С тога није ни мало погрешно натерати децу да по могућности науче на, памет текст, који им је објашњен. Овакав је механизам користан, јер поједини изрази елементи су говора онако исто, као што су елементи појма о каквом минералу : боја. облик, тврдоћа итд.

Имали смо често прилике видети како се човек "мучи док нађе речи да нешто искаже. «То ми је на врх језика»... ова и сувише позната Фраза неће ништа друго да каже до то, да се има појма о нечему, али се нема речи да се искаже. Ово врло често бива код ђака. По нашем мишљењу "томе је узрок оно сувишно _ разумевање, које се данас јако одомаћило у новој школи. Разумевање дечије није то исто што и разум. Код деце. је главно памћење: она памте оно што им се у згодном облику изнесе. А за прво доба, када је чулна радња јака, када се теку искуства, памћење и јесте најнужније. Оно што деца лако запамте, схвате, то и разумеју. Разум је пак виша моћ душевна ; он се јавља доцније, кад и генералисање. Према томе, дужност је учитељева да више пажње обрати на памћење него ли на искључно __ разумевање, а нарочито на оно претерано разумевање које граничи са разумом. А како су речи моћно средство _ да се успо мене изазову, то их треба често меморпсати да би се добро запамтиле, |

Претерано разумевање камен је спотицања у дана"шњој новој школи. Многи учитељи нове школе мисле, да се лепим и згодним речима да све објаснити, да се