Učitelj

522

које су корисне за одржање целе врсте, а никако не појединих индивида. Тако н. п. способност да се свој живот жртвује за друге свакојако је штетна за, поједини индивид, али је корисна за врсту; или способност готово цео живот свој посветити миехрањивању младунаца опасна је за индивид, али је корисна за врсту; или способност готово цео живот свој посветити исхрањивању младунаца опасна је за индивид, али корисна за одржање феле; и т. д. И то је са свим природно у борби фела за опстанак морале су изумрети оне врсте, код којих су индивиди тежили личним задовољствима, а преживеле су и даље остаде оне, које су такве тежње потчиниле оним тежњама, којима је цељ одржање младунаца и потомства. И тако из еволуционе теорије никако не следује, да је лично задовољство и срећа једина. садржина свију могућих цељи код човека. Кад би то тско било, онда би човештво, као Фела морало изумрети.

Једино помирење, које је овде могуће, састоји се у томе, да је радња у корист Феле сама постала извор личних задовољстава, т.ј. да су се путем природног избора очувале само оне Феле, код којих се радња у корист Феле сјединила са личним пријатним осећањима, и обратно. То и Спенсер доказује, и на тај начин под личном срећом и задовољством могу се скривати и радње у корист ближњих, а не само у своју личну корист. Оне су само маскиране срећом и задовољством, као н. пр. у љубави, где мислимо да тежимо личном задовољству, а у самој ствари постижемо одржање фФеле. Али отуд је већ јасно, да права цељ и наших поступака, и наших задовољстава ма да то и осећамо као личну срећу, у ствари је одржање вида, његово усавршавање т. ј]. налази се ван предела нашег личног живота и наих личних задовољстава. Лична срећа и задовољство само је застор, којим је еволуција заклонила праву цељ – одржање и усавршавање феле. Али кад смо то један пут сазнали, кад нам еволуциона теорија тачно и нау-