Učitelj

594

чно објасни ту истину, коју суи раније слутили метаФизичари и мистичари, да ли можемо да зажмуримо пред, том истином, да ли за своју цељ можемо узети непосредно наша задовољства; а не њихову цељ — одржање и усавршавање фФеле! Радити тако значи одрећи се свог разума, свог знања и мишљења. И човештво је вазда у свима временима и код свију народа, тежило не само личним задовољствима и срећи, већ је у разним облицима (метафизичким, мистичким или утопијско-социјалним) и свесно стављало себи идеалне цељи, које прелазе границе личног живота и личних задовољстава. Шта више ради тих цељи често су потребна биља жестока страдања и смрт, и све су то људи трпели и за цељ своју сматрали, упоредно с цељима, које се састоје у личним задовољствима.

И кад би запитали ма кога од својих сувременика, сваки би нам одговорио, да неби вредило пи живети, кад би последња цељ живота, била лично задовољство. и лична срећа, иза којих би лежала смрт, која све то руши. Сви правци људске мисли теже томе, да се створи вера у могућност продужења личног живота, после омрти у оваквом или онаквом облику. Шта више, чак окорели материјалисти и атеисти постављају себи дељи, које се налазе иза личног живота радећи за прогрес и будућност човештва, т ј. теже да на тај начин резултате свог личног живота продуже на далеке периоде. И напред смо видели, да такве цељи нису празне и варљиве, већ да су потпуно сагласне са закључцима еволуционе теорије.

Али важно је друго нешто да се зна, какве цељи стављају себи сви ти људи, који овако или онако раде за нешто што ће тек доћи, за нешто што они никад неће знати ни видети; Да ли они као цељ свога рада, пстављају какво одређено благостање каквог будућег човештва, одређена његова задовољства и пријатна осећања, као што мисли Спенсер: Психологија људска ка-