Učitelj

525

на путу бескрајног прогреса, то као крајња цељ чак и таквих људи, који имају блиске конкретне задатке, јавља се неизвесно и незнано «благо», идеал, који само у најкрупнијим цртама назиремо, и који нас привлачи баш том неодређеношћу својом.

То нам, ето, казује психологија човештва, посматраног кроз целокупан историјски развитак, а то ће асто и сваки од нас, ма каквих погледа иначе био, у својој души прочитати, само ако мало дубље загледа.

На тај начин, Кант је сасвим верно запазио ту сталну и неизмењиву страну људског духа — способност да служи «благу", које ни најмање пије одређено каквим стварним облицима, нити има непосредног односа према задовољству и срећи у обичном смислу речи. И Спенсеру, који није разумео ово ђенијално откриће Кантово, можемо се само чудити због његовог онако уског појимања човештва и своје сопствене еволуционе теорије. Али Кант има право и у томе, да човек највећу срећу постизава не тежећи непосрдно срећи, већ њоме апстрактном «благу,> које готово никаквог конкретног облика. нема. Спенсер овде може рећи. да човештво у овом случају постизава срећу тиме, што ствара себи илузију о продужењу живота после смрти, и да оно ради за будућност с тога да би имало уживања, задовољавајући ту своју илузију. Рецимо да јесве то тако, рецимо да је то илузија (ма да је сигурно свакоме већ јасно, да то није илузија), опет зато Кант има право, јер. он управо то и вели да човек, служећи томе благу, постизава и највећу срећу.

ево д о перу: