Učitelj

524

зује да то није тако, да људи радећи за будућност, не стављају себи одређење чулно-пријатне цељи, и то је сасвим појмљиво. За то постоје два узрока: прво, будући облици људскога живота, његови укуви и тежње нама, нису нити могу бити познати, и по томе не можемо ни стављати себи за цељ нека одређена будућа задовољства и друго, служити будућим задовољствима човештва значи признавати, да у људском животу — сем задовољства, — и нема никаквих други цељи. Али кад се људи односно свог личног живота не задовољавају само тиме, кад они незадовољни цељима личног уживања, стварају себи више цељи, које прелазе границе живота, онда како се могу задовољити тиме, да целокупно човештво нема никакве друге цељи, сем уживања: Одричући се те цељи _ ради оних удаљених, што леже иза граница живота, људи ће и у будућности служити неким вишим цељима које прелазе границе личног уживања. Доказ је томе опште историско искуство, потврда су томе сви они људи, чија је имена сачувала историја и који су целог живота радили за будућност, а не за лично уживање. Сви су они страсно радили на остварењу каквих религијозних, моралних или научних задатака, не мислећи о томе, да ли ће од тога бити и каквих личних уживања, Пред њихом очима трептала је слика «блага» т. |. нечега ширег, трајнијег и узвишенијег, но што је чулно задовољство и обична срећа. Шта више и они од тих људи, који нису биле сањалице, као што су н. пр. политички и социјални реформатори, само су за најближу цељ своју стављали побољшање политичког или економског живота људског, али иза те ближе цељи — слободе и материјалног благостања — они су видели шири идеал умног и моралног прогреса и развитка, а слободу и благостање сматрали су само као услов тога бесконачног усавршавања. Али како они нису могли, а, нико и не може замислити и преставити себи будуће стање човештва ионе духовне добитке, које оно може постићи