Učitelj

397

Беше то млад човек од својих 25—96 год., стасит и леп. Пријатном спољашњоћу задобио је сваког на први поглед. Беше то једно од оних лица која у данашње доба. врло ретко сретамо. Пуно озбиљности, па опет тако благо. Из плавих очију ојала је нека заносна, ватра, која врло доликоваше оном идејалном челу младићевом... На први поглед уверио си се да имаш посла са човеком озбиљним и искреним, са човеком који би био у стању бацити ти најоштрије речи у лице, и који би опет с тобом плакао заједнички.... Враг га знао, али збиља, има таквих лица којима по спољашњости с места познаш дУТЦУ 5

Било му име Милан Милановић Родио се у подринском округу. Учио је најпре школу у селу, где су га батинали као и све његове другове. Како је био сиромах и немао се око шта око куће окретати, дигне се у варош на занат. Али се нађе неки душеван човек, који га узе к себи да га послуша по нешто и да опет учи школу. Он је олужио и учио. Имао је храну и стан Аруго ништа. Кад се други одеваху у лепа рува, он подкраћиваше старе господинове панталоне; кад други Аобијаху новаца од родитеља и куповаху разне колаче и воће, он је бројао њихове залогаје ; управо, они су жватали он је гутао....

Али је учио. Осетио је потребу да учи. Само добро учење и владање могло га је дићи на висину његових богатих другова, и он је учио да би задовољио своју детињоку сујету... Ни једног тренутка није беспослен. Родио се на овај свет врло сиромашан, али у славољубљу беше највећи богаташ Убио би се кад би који од другова његових био бољи од њега; обесио би се кад би га професор неспремна прозвао...

И заиста, он беше најбољи ђак...

Доби благодјејање. Сад је и он могао себи купити ново руво. И купио је. Али га је чувао да трунци није дао на њега пасти...