Učitelj

398

И другови и старешине почеше о њему водити ра– чуна. он не беше већ више нико и ништа. Особито га“ беху заволели професори. Кад год што важније беше, од свију његових друлова, он беше први коме се обраћаху да ово или оно уради... И сама наука поче боље. пријањати за његову душу. Дотле је учио, бубао на памет, јер је хтео да буде најбољи; али му сад поче нешто свитати пред очима; у својим лекцијама он налазаше неког интереса, неке душевне хране; у њему се. пробуди дух љубопитства; хтео је да му се много и много што-шта разјасни — и он озбиљно поче да слуша и припитује професоре. Дотле је слушао предавања, али је слушао само за то што је тако требао да ради, (ако ће да има добро владање); али сад је слутао са жељом... И он озбиљно заволе своје школске. предмете....

Она завист и злоба која се беше залегла у његовој млађаној души поче да се губи, да ишчезава,... Он осећаше то; поче волети своје другове... Нешто ново, необично поче осећати у својој души, и та новина ширила му је груди; а машта му је радила силно и бујно, као што само може детиња машта да ради....

Са таким осеђајима и жељама сврши он и четврти разред гимназије....

Кад је примио сведоџбу, призва га директор.

— Милане, синко !

— Извол'те, господине.

— Е, синко, ти сад идеш даље за својом науком, "и ја ти желим свако добро и сваку срећу !.... Пред тобом су разни путови, и ја бих као твој старешина желео: да ти продужиш твоје учење у гимназији. Али, дете моје, ти ви сиромах, а тамо, куда идеш, тешко је се борити и са књигом и са сиротињом. То би ти потко- | пало здравље и убило твој млади живот. За то ти светујем, синко, да напустиш гимназију и да идеш у учитељску школу. За тебе, сиромаха, тамо је најбоље. Имаћеше.