Učitelj

ШКОЛА У ЈАСНОЈ ПОЉАНИ 363

показало се. да старији ученици при читању Пушкина, онако исто као млађи при читању прича, нису могли уједно и да се вежбају у читању и да уче смисао онога што читају, ма да су и сами по што год разумевали. Мислили смо у почетку, да ова тешкоћа долази отуда, што ученицима, не достаје механизма у читању, и уведосмо механичко читање: читање само ради читања, — учитељ је читао са ученицима наизменце, — али опет не пође на боље, па ни онда кад смо читали Робинзона. Лети, за време прелазног стања школе, мислили смо, да победимо ову тешкоћу најпростијим начином. Нови учитељ предложи, да уведемо читање из једних истих књига и ми пристадосмо. Заведени лажном мишљу, да ученици морају научити да брзо читају баш ове године, ми написасмо у распореду: механичко и логично читаље, — и наморасмо децу да нам читају два часа дневно из једних истих књига. Ишло је с почетка добро. Ми смо овде одступили од начела слободе ученика, и ово наше одступање повело је за собом лаж и погрешку за погрешком. Купили смо књижице — причице Пушкина и Ершова, посадили смо децу у клупе и један је морао читати гласно а остали пазе и прате га у читању, да би се уверили, да, ди заиста сви пазе, учитељ наизменце запиткује час једног час другог. Овај начин у почетку нам се допадаше. Уђеш у школу — ученици лепо

седе у клупама: један чита, остали пазе у књиге, Онај што чита, рекне: асмилуј се, госпођо рибице«“, а други, или учитељ, поправља: смилуј се“, — а остали пазе. „Иване, читајј« Иван одмах настави читати даље. Сви су заузети, учитеља слушају, сваку реч изговарају лепо а читају доста брзо. Изгледа да не може бити боље, али ако погледате добро у књигу и припазите на ђачко читање, увидећете, да онај што чита зна само зато, што је то прочитао тридесет или четрдесет пута. (За недељу дана не може се више од једног табака, преписати ; куповати сваки пут нове књиге веома је скупо, а и књига за сељачку децу разумљивих има само две: приче Худјакова и АФанасијева. Осим тога, она књига која је једном читана у разреду толико, да су је појединци и наизуст научили, већ је позната не само свима ученицима него је постала досадна и укућанима ђачким.ј Читалац се плаши, слушајући свој монотони глас у мирној соби; сву је снагу употребио на то да сачува акценат и знаке одмарања, и он се почиње навикавати на читање без разумевања смисла, јер му друкчије није ни могуће да ради. Слушаоци чине то исто, и надајући се да ће бити прозвани, равномерно прате прстом по редовима, па им одмах буде досадно, са изузетком интересних и чудноватих израза, који се с пажњом прочитају. Смисао прочитаног чланка или приче по некад и разуму, али већином не разуму. Штета од оваквог начина учења састоји се у тој вечној борби између вештине учитељеве а ухвати ученика у непажњи и брзине ученичке да превари учитеља; једина препорука овога начина, која се састоји у правилном изговарању З4е