Učitelj

838 ЗА ШИРЕЊЕ ЗНАЊА И ПИСМЕНОСТИ У НАРОДУ

— Од особитога је значења развити код ученика, добар слух за разноврсне гласове, да би могао правилно певати и без нота, које је тешко научити. Исто тако ваља га навикнути да према песми долази и мелодија (озбиљна песма — озбиљна и мелодија) те да у моменту певања, осећа сам оно исто, што је песник пишући песму осећао. Доиста су неописани осећаји који ученике обузимају кад певају какву песму из старе прошлости свога народа! А шта бива од највећег безбожника кад у свечаној црквеној тишини забрује милозвучни хорови црквени; — Учитељу је дакле дужност да његови ученици песму науче, разумеју и осећају. Народне песме у школи треба певати најпре хорално, за тим по клупама и најпосле појединце. Учитељ треба да одржава примером ред, али не сме бити строг, ако хоће да се песма с осећањем пева. Кад сваки ученик понаособ пева, учитељ треба да обрати особиту пажњу на ваљаност гласа и слободу у певању. Предавању певања у основној шиколи није задатак да научи ученике правој вештини него да их образује и да их усаврши дотле, да могу без учитеља, певати, или свога задовољства ради, или другима на уживање. Кад се у школи певају народне песме, учитељ треба да има пред собом прави оригинал, јер се на разним местима песме мењају и дотерују, те тако губе праву вредност и лепоту. Лепо је Полак рекао на једном месту: „Што је ум народни створио то вековима живи, то нико не сме мењати; ко пак такве старине квари и мења, тај дира у светињу свога народа. Као год што нам речи народних песама оригинално причају о ондашњим догађајима. тако је исто и мелодија; то је двоје везано једно за друго. Обоје ваља чувати и не компоновати нове вештачке, постанком којих нестаје праве народне мелодије. Ми, учитељи треба да се одупремо томе и да сачувамо народу нашем његово благо, — песме његове ; то ћемо учинити само онда ако наше ученике научимо да осећају у народним песмама и да их умеју правилно певати. — Тако ће се њихова оригиналност мођи сачувати, дуго још слушати и тиме нова поколења васпитавати, “ Гр. М. Ј.

———— у -о ===

ЗА ШИРЕЊЕ ЗНАЊА И ПИСМЕНОСТИ У НАРОДУ.

У времену, кад је истакнуто питање: шта се може учинити за ширење писмености у народу и утврђивање онога, што се у школи изучи, мислимо, да ће бити корисно, ако овде, ма и у изводу, саопштимо читаоцима шта је у томе покушавано у Србији још 1849 и 1850 год.

У „Гласнику Друштва Србске Словесности,“ у свесци Ш од Тео ке штампане су две расправе, којима је онда предлаган начин како би се могло у нашем народу што више ширити корисна знања и писменост, Знајући, да већина наших учитеља нема при руци поменути „Глаеник“ и да је многима непознато, шта је пре покутшавано у ствари о којој је говор,